Zdravica nam staru mudrost nudi, i kad kiša pada, da nas sunce budi,

od davnina prati okupljanja i slavlja, za što više sreće, ljubavi i zdravlja.

U svakom vremenu čovek i njegova sudbina su u središtu stvarnosti. Ljudska potreba da se povremeno vine u njemu nedostupne prostore i da u njima potraži radost, utehu i smisao za svoju egzistenciju, dobija impuls potvrde života i vitalnosti. Vođeni izvesnim pravilima na koja nemamo nikakvih uticaja, svako od nas nosi želju da se onostrano i nedoživljeno pronađe i otkrije u svoj svojoj lepoti.

Zamišljamo, priželjkujemo dugo očekivanu veliku sreću, prilagođavajući se na male stvari i sitne svakodnevne radosti. Živimo u pomamnom iščekivanju nečeg što ne prepoznajemo, što ne stižemo da imenujemo; nikome nije dato sve, pa ni odviše, a ni dovoljno. Svet i naše želje su nesvodivi. Kako kaže Paskal: „Svako traga za srećom, čak i onaj koji namerava da se obesi“.

Pred nama je uvek prazna stranica sreće koju tek treba da ostvarimo. Ljudi sanjaju bolji život, nadajući se nekom čudu, a za čudo treba imati vere i dobrote. Dobar život se shvata kao srećan život, a sreća se može razumeti i kao put, a ne kao konačno stanje. I kad nije dovoljno izdašan i interesantan, život je najdragocenija dragocenost, čega se čovek nikada ne zasiti. Uostalom, sazdavanje života je znatno više u vlasti činjenica nego ubeđenja. I to su činjenice koje još nikada nisu služile zasnivanju ubeđenja.

Prikovan za svoju neostvarenost i ranjivost, za svoj opstanak, čovek je koristio svaku priliku da pronađe smisao svog postojanja i optimizma. Zagledan u još nedostupnu daljinu, istovremeno i u svakodnevni minimalizam vrlo ograničenih mogućnosti, čovek je, u trenucima veselja i radosti, želeo da se zdravicom pomoli za svoje i zdravlje svojih najbližih, za sreću, dobar rod, mir i spokoj, za napredak i boljitak pokolenja koja dolaze.

Zasnovane na univerzalnom obrascu obnavljanja socijalnih i duhovnih vrednosti zajednice, ovaj vid verbalne prakse, poznate u tradiciji mnogih naroda, veoma je raširen i u našoj kulturi.

Proizašle iz narodnog duha, po meri čoveka, zdravice su svojevrsna dekoracija svakog veselja, svake radosti i svečanosti. To je gest vere i nade u čoveka, njegov potencijal i moć. Vuku korene iz prvih dana civilizacije i u njoj su, preko etičkog, društvenog i psihološkog, nataložene različite tradicije. Kao metafora kulturnih korena, kao simbolička, semantička, metaforička i antropološka paradigma, svedoče o narodnom životu, o bogatstvu želja i poruka i njihovih skrivenih značenja.

Bogata šarolikost i brojne kulturološke osobenosti koje su se vekovima akumulirale na našim prostorima, nalikuje karavanu koji nesmetano prolazi i danas našom stvarnošću. Ljudska egzistencija je u središtu najrazličitijih zdravica sa svim onim što pokreće svakog čoveka – ljubav, duhovnost, snaga duha. Kao obavezan ritual i folklorna forma u ključnim oblicima međuljudske komunikacije u neposrednom životu, kulturi i društvenom ponašanju, one su imale i imaju veliko značenje, budući da se u njima prelamaju neka od veoma bitnih pitanja ljudskog postojanja i kulturnog identiteta.

Iznikle iz čovekove svakodnevice i potrebe da se svakoj kolektivnoj radosti osigura pečat, one postaju dragocen sudionik i pratilac narodnog života. Svi smo se, barem jednom u životu, našli u situaciji da održimo kraću ili dužu zdravicu domaćinu ili slavljeniku, što je bila velika čast i zadovoljstvo kako za zdravičara tako i za domaćina.

Iznikle iz tradicije, iz samog duhovnog središta koje povezuje čovekove lične i kolektivne imanentne dubine sa beskonačnim i sveobuhvatnim, nekad se doimaju kao vid elementarne pristojnosti ili običajnog manira, a pokatkad i kao reprezentativni dokument o jednom vitalnom segmentu našeg interaktivnog edukativnog i kulturnog sistema.[1]

Predstavljaju svojevrsnu odu dostojanstvu i humanim vrednostima, neophodnim svakom naraštaju i vremenu; otvaraju suštinska pitanja naše egzistencije. Kao terapija i govor o onome čega nema, poseduju snažnu emotivnu jačinu i naboj, veliku lepotu, iskren iskaz, psihološki duboko zasnovanu naraciju. U zdravici je „stvarnost stvarnija ako joj dodaš nestvarnog“, poručio bi naš pesnik Miroslav Antić. Svedoče o apsolutnoj moći i lepoti reči, o njenoj postojanosti i upornosti da opstane kao živa kategorija koja se neprestano razvija i menja.

U svakom vremenu, kao narativ koji teži da preobrati stvarnost, one su otvoren izazov za reinterpretaciju u duhu nadolazećeg vremena, novih navika, običaja. Sadrže duboke autentične moralne poruke:„Budi častan, obrazan, ne poklekni, ojačaj, voli otadžbinu, bratstvo, poštuj očev amanet“, ali i želje za napretkom, bogatstvom, progresom. Sa zdravicama se pomeraju granice i nemoguće čini mogućim; daju veliki podstrek i moć, ali ogoljuju i nemoć.

Kao pravi dar tradicije i fenomen sasvim posebne lepote, inspirativnosti i jezgrovitosti, nesmetano prolazeći kroz svako vreme, zdravice su na svom razvojnom putu trpele brojne promene, menjale se i prilagođavale, modifikovale i dopunjavale, zavisno od prilika i shvatanja. Kad su se reči istanjile i ispraznile, kao i mnoge ponovljene priče koje su bile izvan vremena i shvatanja, i koje nisu u stanju da ustalasaju bilo čiju inerciju, nove generacije su, u svojim vitalnim tokovima, donosile autentične autorske koncepte.

Vremenom, zdravice formiraju svoj sistem vrednosti novih ideala, svesno se izmeštajući između sigurnosti poznatog i opasnosti nepoznatog. Koliko god izmenjene, bile su bliske osećajnosti malih, običnih ljudi, ispunjene smislom, odvažnošću i dubokom zagledanošću u čoveka, u njegovu radost i život, s merom i mirnoćom. Neke kratko, a neke i stalno, ostaju „stacionirane“ u nekom svom vremenu, u nekoj priči u kojoj žive i odatle posmatraju svet oko sebe. Većina se na vreme oporavi i revitalizuje u savršeno oblikovanim mislima i novoj lepoti.

Figurišući u najbitnijim trenucima, kako porodičnih, tako i kolektivnih veselja, zdravice i njihova stilistika, preko reminiscencije svog naratora (zdravičar ili domaćin), stoje na braniku najfinijeg i najrazumljivijeg književnog jezika, koji u svakom pogledu predstavlja uzor. Jedinstven stil i jezik, savršeno oblikovane misli u svoj svojoj lepoti – koncizne, jasne, precizne, inspirativne, bez suvišnih reči, a sa mnogo emocija, u ritmu srca, duše i razuma.

Ponekad njihove reči budu mudre kao kod pravih mudraca. Jezik eruditivan, razbokoren, bez pretenzija da remete predanu igru. Ovakvi konstrukti, slojevitog i simbolički sažetog izraza, iznenađujuće snage i svedenosti, dela vremena i duha, odišu prisnošću i toplinom. Različiti intonativni nivoi, od poetskih, preko eruditskih i alegorijskih, do realističkih, skladno su ukompnovani u postupno razvijen tok sižea, sa efektno izvedenim početkom i završetkom.[2]

Posedujući visoku književnu vrednost, a izgovorene najčešće na početku svečanosti, uz podignutu čašicu alkohola, zdravica izvan svih puteva, sigurna u svoju jasnost i snagu, uznemirena tišinom, postaje svojevrsni izazov onima kojima je upućena. Dok se izgovaraju dobre želje, gosti u stojećem stavu, sa čašicom u ruci, uzbuđeni od radosti, postaju svedoci još jedne neprolazne otmenosti u kojoj se svako od nas može naći.

U tom narativu nabrajaju se želje za sreću i napredak domaćina i njegove familije, kumova, rođaka, prijatelja, komšija, čitavog bratstva i svih gostiju koji su došli i koji će doći. Potom, zdravičar poziva sve prisutne da svoju rakiju ispiju do kraja na iskap. Izrastao iz običajnih okolnosti i individualne kreativnosti, ovaj ritual ispijanja alkohola naiskap dugo se poštuje, sa tendencijom da tako i ostane. Inače, nazdravljanje pićem ima svoje specifičnosti koje se razlikuju od kraja do kraja, posebno kafanski ritual, koji često prelazi ukus dobre prakse i namere.[3]

Iako izvan i iznad realnosti, zdravice su naglašenije, izoštrenije i jače u oskudnom, surovom i neostvarenom prostoru i vremenu. Takve poseduju dublju emociju i potencijal da motivišu i ujedine, daju osećaj sigurnosti, kako bi životu pridodali dimenziju jedinstvenosti, smisla, značaja, lepote, zajedništva, ostvarenosti i svest o identitetu; daju orijentaciju i podsticaj za dalje kretanje, ispunjavaju smislom, nadom i radošću. Bajkovita zdravica vraća nadu i nesigurnom čoveku daje samopouzdanje u mogućnost ostvarenja sopstvenog životnog podviga.

Ovo treba sagledavati kroz prizmu emocionalne, moralne, duhovne egzistencije čoveka, sa onim što sanja i što mu se događa. U siromašnom i svemu oskudnom prostoru, zdravica motiviše postupke i ne dozvoljava životu da još dublje padne i potone. U takvim okolnostima, gde je najvažnije obezbediti koru hleba, zdravica podiže moral, nudeći osećanje probuđene nade, ponekad veće i od samog života.

Bez sumnje, zdravice spadaju u najstariji oblik narodnog pesništva i besedništva, iznikle iz čovekove svakodnevice da se brojni običaji zaodenu u jednu verbalnu podsticajnost kao deo zabave i razonode. Ogromna je vitalnost ovog rituala, jer počiva na neiscrpnoj moći neprestanog obnavljanja književnim elementima života. Kao refleksija misaonog i poetskog karaktera, one imaju svoj kod, svoja pravila, naraciju, precizne lekseme.

Po svojoj funkciji i nameni mogu biti ciljane, pojedinačne, kolektivne, amanetne, svakodnevne, svadbene, političke, slavske, poslovne, molitvene, rođendanske, ratarske, novogodišnje, božićne… Postoje i zdravice zahvalnosti, upozorenja, motivacino-podsticajne, ironične, šaljive, romantične, etičke, futurističke, poetske. Zajednički imanitelj svih navedenih jeste njihova moć da svojim kazivanjem otškrinu tajanstvene odaje u kojima se skriva neprocenjivo blago tragova najdubljih istina, dobrih namera, raskošan vez emocija, bogatih značenja, opsežnih metafora, etičke i tradicionalne mudrosti.

One su suptilna sinteza između nežnosti i snage, neizvesnosti i sigurnosti, romantike i tradicije, želja i mogućnosti, dalekog i bliskog, sebe i drugog. Poseduju fini ofanzivni šarm bez apatije, melanholije, gubitništva, depresije, ogorčenosti i rezignacije.

Zanimljiv je vremenski okvir ili raspon između izrečene zdravice i očekivane buduće stvarnosti. Ta utopijska projekcija može biti realna, sumnjiva i nerealna. To prerušavanje stvarnosti liči na dvoboj između čoveka i njegove sudbine. Svaka zdravica pretenduje na veličinu, dalekosežnost, ničim potkrepljeni optimizam. Lakše ih je slušati, nego verovati u njih. Njihova poruka glasi: U budućnost moramo gledati s nadom.

U svakoj je podsticaj i bezuslovno pozitivan stav koji se često zauzima naspram realnosti i sveta, gde malodušnost treba da indukuje velikodušnost, svaka usamljenost da rodi potrebu za bliskošću, svaka negativna emocija da ukroti i ustupi mesto jakoj, pozitivnoj nadi i emociji. Upravo zbog toga, svaka zdravica je nezainteresovana i ravnodušna prema vremenu. Dakako, lepota zdravice ne omalovažava svet, već ga samim svojim postojanjem čini lepšim i boljim. Zdravičar napušta konvencionalni kolosek da bi zaorao novu brazdu kroz neispitane oblasti misli i života. Bez sumnje, zdravica će naći svoj put, a na nama je da li ćemo to ispratiti pogledom ili žmurenjem, dok stojeći držimo čašicu sa vinom ili rakijom.

Kako ranije, tako i danas, gotovo je nemoguće zamisliti svetkovinu bez uvodnih zdravica. Zrelom jednostavnošću, gospodskim manirom, biranim jezikom, briljantnim i odnegovanim stilom, obred nazdravljanja razbija svaku kolektivnu sabranost i ustaljenu ritmičko-muzičku običajnost. Štaviše, sve vrtoglavo eksplodira u njihovim zdravicama bremenitog značenja. Sa skrivenim duhovnim korenjem svoga nadahnuća i intuicijom velikog iskustva, zdravičari su osvajali svojim šarmom, mudrošću, otmenošću, gospodstvenošću.[4]

Sublimirajući moć emocija i empatije u jedan gotovo nadrealan kompleks poruka, sa blagom ushićenošću, duhovnošću i etičnošću, kroz pronicanje najdublje tajne ljudske duše, oni na poseban, podsticajan, uznesen i senzibilan način tumače i osvetljavaju sve ono što je u realnosti prikriveno senkama nedorečenosti. Iznoseći darove svog talenta i predačke vatre, njihove besede znaju biti niz koji se ne prekida.

Noseći svu snagu prošlosti uz naglašen raskošan vez emocija, zdravičar zna da se našali i na sopstveni račun. Duhovita opaska i asocijacija uvek su dobro došle kako bi se podiglo raspoloženje gostiju. Tragajući po najskrivenijim delovima duše, ličili su na neposlušne šarmere, a takvi ljudi, u bilo kojem vremenu, nisu bili brojni. Strogo poštujući tradiciju tla, navika i potreba, u zdravicama su pronašli idealno uporište svojim promišljanjima.

Ukorenjene u narodnoj tradiciji, naše proslave su narativ stvarnosti, životne neupitnosti i muzičke glasnosti. Kao centralna figura, zdravica se drži po protokolu svečanosti, a najčešće na početku veselja ili pre glavnog jela. Važno je napomenuti da se zdravica ne drži samom sebi i u čast svog uspeha. U dosta slučajeva, zdravica može biti i više, povezanih nekom zajedničkom naracijom iz koje se krije mnoštvo mudrih, duhovitih, ali i realnih uvida u realnost.[5]

Ranije su se neke zdravice pevale, kasnije recitovale. Na selu je zdravica bila obavezan ritual na početku ili na kraju velikih i značajnih poslova. U međudržavnim odnosima, poznate su diplomatske zdravice, kada na početku svečanog ručka ili večere šefovi delegacija razmenjuju zdravice. Na otvaranju raznih društvenih manifestacija, zdravica je uobičajen deo protokola. Dakako, njima se dočekuju putnici namernici. U svim slučajevima, zdravice daju smisao i svečan ton; bez njih bi svaka svetkovina počela i završila sa jelom i pićem. Njihova naracija prevazilazi ono što nazivamo viškom emocija.

Iz vizure pobede duha nad sivilom trivijalne svakodnevice, zdravica motiviše razočarane, podeljene, ostavljene, nevoljne, lakoverne, naivne, kolebljive, one koji ne veruju u ljubav, koji ne sanjaju i ničemu se ne nadaju; uspostavljaju nove veze, pokreću nova pitanja, sugerišu drugačija značenja, bude vesele nade i želje.

 Na ovo bi Franja Asiški rekao: „Bože, molim te, daj mi hrabrosti da menjam ono što se može promeniti, snage da prihvatim ono što se ne može promeniti i mudrosti da razlikujem to dvoje“. Uz klasičnu vedrinu i uzvišenost smisla ljudskih osećanja, njihova svrha je da opomenu, podsete, da isprave, da motivišu, ohrabre. Zdravice vraćaju dostojanstvo onima koji dobroti nisu skloni, sa dubokim razumevanjem za ljudske sudbine; razgorevaju naša srca ljubavlju prema najneobičnijim stvarima i velikim željama.

Može se reći da su zdravice bile bliske društvenim idealima svakog vremena i kulturnog aktivizma. Kao dragocenost i svedočanstvo, zdravice osvajaju, zrače, diraju, bude i prizivaju, a svetlost sa raznih strana, uglova i visina pada na lica prisutnih; u njima se sjedinjuje ponositost sa radošću, srećom, sa zadovoljstvom.

Kao optika, perspektiva i vizija stvarnosti neophodna svakom čoveku u suočavanju sa sobom i svojom budućnošću, one dodiruju same egzistencijalne osnove aktuelnog života; poseduju potencijal zdravorazumskog odnosa prema svetu i životu. Iako ne mogu da menjaju lice sveta, u pojedinim slučajevima zdravice su poziv svetu da postane prosvećen, smislen i stvaran.

Kao manifestacija umnosti jedne kulture, utopljene u svoj narod, njegov moral, običaje, jezik, zdravice su bile i ostale gusto vezivno tkivo života i prijateljstva. Zapretene u našem koletivnom pamćenju, one su neiscrpna riznica sjajnih tema, kroz koje se kristališe suština ljudske mudrosti. To je čar jednog kulturnog identiteta preko kojeg se čuva dragoceno pamćenje i istorijsko iskustvo. One trajno svedoče da ljubav mora ostati mogućnost za sve nas, makar i u nekoj obeshrabrujućoj, transhumanističkoj budućnosti, kad će svako svoje zrno radosti nositi sam u novi dan.

U njih su utkane priče našeg detinjstva, odrastanja, važnih trenutaka. I zato se svaki čovek, hteo to ili ne, vezuje za njih, jer predstavljaju deo istorije privatnog života. I danas, u pojedinim našim selima, zdravice izgledaju kao rimejk nekadašnjih nezaboravnih beseda.

Ova drevnomoderna, direktna, međuljudska komunikacija, koja se pruža preko vremena i raznih ograničenja, duboko utkana u savremenu kulturu i naš svakodnevni život, još uvek jedri kroz naše vreme i našu stvarnost. Izronila iz paganskog iskustva i arhetipskih naslaga, kao neograničena empatija koja ne pravi razliku između naših i njihovih, prijatelja i neprijatelja, bližnjih i stranaca, zdravica ostaje kao reprezentativni dokument o jednom vitalnom segmentu našeg tradicionalnog i kulturnog sistema.

Kao misaona, stilski rafinirana proza, ona sublimira svo stečeno iskustvo, jedreći kroz vreme, generacije i civilizacije. Mnogi dragoceni običajni rituali su, nažalost, zaboravljeni. Otuda, veoma je bitno da se ovaj tradicionalni dragulj sačuva od ubrzane, bespoštedne indiferentnosti novog čoveka i novih shvatanja.

Ramiz Hadžibegović

Izvor: Portal Montenegrina

[1] Ministarstvo kulture Republike Hrvatske upisalo je 2021. godine Konavosku svadbenu zdravicu u Registar kulturnih dobara.

[2] „Dragi naši mladenci, kuda se god okretali, uvek dobru sreću susretali, Bog vam dao ruke pune, oči bistre, srca i duše bogate srećom i ljubavlju,stidom se ne zastideli, strahom se ne prepadnuli, nego vas svuda svi poznavali, po visokom stasu i po dobrom glasu, a šta da kažemo na sve ovo dalje,osim da vam Bog da dobro zdravlje, i uz sve to ono najveće blago,koje je i Njemu i svim ljudima na svetu i milo i drago.“

[3] „U Paštrovićima je običaj da se na svadbama, a i o krsnijem imenima i na ostalijem velikim gozbama, pije upravo i samo po sedam zdravica, i to: u slavu Božju, u slavu svijeh svetijeh, u zdravlje domaćinovo, u zdravlje crkveno, u zdravlje svojijeh starješina, u zdravlje carsko, u zdravlje sofre“, Vuk Stefanović Karadžić.

[4] Mladomir Protić, iz Milićevog sela kod Požege, postao je 2008. godine evropski šampion u zdravičenju, i ušao u Ginisovu knjigu rekorda, nakon što je bez prestanka iz glave besedio šest ipo sati.

[5] „Dragi mladenci naši, da vam zauvek u očima blista sreće sjaj, da vam život bude divan, kao livada u prolećni maj, da vašoj ljubavi nikada ne dođe kraj, a njen početak da vam bude najslađi imetak, još da imate dečice puno, od kuma je dosta želja, sada malo neka „teku“, zdravice i od prijatelja“.