U našim selima, od davnina postoji dobar običaj da se, po završetku dnevnih poslova, meštani spontano okupe ispred svojih kuća, zadružnog doma, prodavnice, ili na nekom njima zgodnom prostoru, kako bi se, uz čašicu rakije ili bez nje, videli i popričali o mnogim zanimljivim temama.

Posle oranja, setve, mobe, kosidbe, žetve, vršidbe, takvo druženje je bio pravi odmor za dušu i punu spontanu ljudsku radost. Iako u oskudnijim uslovima, život je bio protkan navikama i ritualima svakodnevice, u kojoj su ljudi, izvesno je, bili zadovoljni, ispunjeni, ostvareni. Doduše, svako selo je imalo svoje posebnosti u tome, ali i arhaične sadržaje i forme života.

U manjim naseobinama živeli su uglavnom bratstvenici, srodnici, sa još nekoliko porodica sa strane. Veća sela, u koje spadaju i vojvođanska – urbana sela sa bečkim šmekom, imala su heterogenu nacionalnu, versku, kulturnu i socijalnu strukturu i život, nalik na varošku formu.

Takav jedan oblik socijalnog aktivizma poznat je u Vojvodini, pod nazivom divani sa šora. To je rafiniran i duboko sofisticiran fenomen sa dugotrajnom tradicijom, senzibilan i estetizovan doživljaj i autentična instituacija, pre svega ruralnog prefiksa, prepoznatljive ambijentalnosti i lepote života, pune emocija. Ovaj esejistički zapis je priča o tom neobičnom obrascu kulturnog ponašanja, priča o poslednjem uporištu empatije, sa dušom i duhom, sa tabuom i mitom, ali uzorno doslednom, bez vremena i prostora za bilo kakvu međumisao.

To je pozitivna dokolica koja indukuje istinsku potrebu i nužnost da se život živi kvalitetnije i vrednije; blagorodno stanje duha; mera gospodske otmenosti; način i oblik mišljenja koji je funkcionisao po meri čoveka, njegovih mogućnosti i filozofije života, u kojoj su se tražili smisao i trajnost ljudskog trenutka.

S antropološkog i sociokulturološkog aspekta, ovaj romantični narativ je način života, gotovo jedan životni stil, uslovljen nasleđem i mentalitetom sredine koji uzdiže uživanje izvan rutine vojvođanskog paora. To je aksiom istinskog narodnog života, himna i paradigma duhovne baštine i ljubavi među ljudima.

Ovaj običaj nije samo fenomenološka činjenica, već slika života i etnološka kategorija koja brani svoj duboko funkcionalni i smisaoni integritet, sa dubokim tragovima večitih vrednosti, kako u međuljudskoj komunikaciji, tako i u etici, filozofiji, kulturi i duhovnom nasleđu. Nastojeći da se približe svemu što život može da pruži, pokaže i afirmiše, ovaj narativ egzistira izvan svake vremenske i sudbinske strepnje, usred svoje stvarnosti i u granicama svojih ostvarivih mogućnosti. Svesni svoje prolaznosti, ljudi su preko ove pojavnosti, tokom cele godine, pronalazili način da izgrade sklad sa samim sobom i sa najbližima oko sebe.

Šor je stari vojvođanski naziv za sokak, za široku seosku ulicu. Sinonimi su mu: manja poprečna, često i slepa ulica, ali i jedna strana ulice, red ili niz. Divan je izraz turskog porekla, sa značenjem: pričati, razgovarati, opušteno ćaskati.[1] Taj pojam se koristio i za sijelo ili prelo, „kada se divanilo, tj. družilo i razgovaralo“. Ranije, u većim i otmenijim gradskim kućama, postojala je velika prostorija za prijem gostiju i za neobavezna druženja, ćaskanja i razgovore. Kad se pomene ovaj pomalo zaboravljen običaj, jedni pokušavaju da ga objasne analogijama i metaforama, drugi više slute šta znači, nego što su u stanju da ga precizno definišu i objasne.

Ovaj fenomen, pravi dar tradicije vojvođanskih prostora i sasvim posebne lepote i inspirativnosti, možemo interpretirati na različite načine, ali mu pristaje samo jedna definicija: to je filozofija dnevnog duha, koji lišava ljude žurbe i nervoze, darujući im smireniji pogled na život i svet.

Živeti tamo gde ste rođeni je luksuz koji nemaju svi paori. Ali, da bi bili srećni, moraju biti privrženici zemlje. Njihova posvećenost poljoprivredi bila je bezuslovna, iako su pred prirodom ni prihvaćeni ni odbačeni. „Ako je poljoprivreda najstarija profesija, onda moramo verovati zemlji“, govorili su. Oprez im nikad nije manjkao: čas oslonjeni na razum i inteligenciju, čas na instinkt i intuiciju. Nikada im nije bilo jednostavno doneti odluku: šta i koliko sejati, kada rod skidati i po kojoj ceni ga prodati.

Gore golemi mesec, dole suva ispucala zemlja: priroda odlučuje o njihovoj dobroj ili lošoj godini. Bez ikakve zaštite, na njivi se mora biti od svanuća do mraka. U uslovima surove oskudice svega i svačega, sedeli su na drugoj stranici klackalice u odnosu na same sebe. U takvim uslovima, na vlastitim plećima nositi podjednako svoje, ali i tuđe terete – nije jednostavno.

Šorovi široki, slični i prašnjavi, a posle kiše blatnjavi. Svaka ulica u Sremu, Banatu ili Bačkoj, ispred kuća[2] u nizu, skoro iste veličine, imala je po jednu, ređe dve drvene klupe, ili improvizovani drveni sto sa klupama; bila je to privatna površina, izložena dejstvu javnog prostora.[3] Pored takvog mobilijara nalazio se dud, lipa ili orah i, naravno, aranžman raznog baštenskog cveća, ili neka poveća mirišljava ruža, od koje su domaćice pravile ukusan sok, koji se u nekim našim krajevima zove šurup.

U smiraj dana, pred zalazak sunca, meštani spontano izlaze iz svojih kuća. Klupe se pune komšijama: negde su to samo muški „klubovi“, negde ženski, a bilo je i mešovitih. Te male oaze, „centri vasione i sveta“, ti romantični i poetični prostori postaju svet izvan sveta i vremena, gde ljudi, u srednjim ili starijim godinama, pronalaze zagonetnu tačku spokoja i u njoj – sami sebe. Bila je to konvencija, urasla u prirodu stvari, tradiciju, navike, mudrost.

Bilo je to reprezentativno i prirodno mesto svakodnevnih sastajanja i važna tačka društvenog života; mesto dogovora, razgovora, kratkih i dužih predaha u toku dana i noći. U ratu, bile su to izvanredne izviđačke lokacije.

Kao izvoru snage i samoobnove, klupe su mesto istinskog nasleđa, mesto gde se sve moralo saznati, čuti, podeliti, utešiti, savetovati, otplakati; mesto gde se grli, smeje, peva, dočekuje, prati. Sa njih se nazdravlja novom životu, veridbi, zdravlju, dobroj letini, blagorodnoj kiši, berićetnom suncu; utočište svega što je dobro, lepo i uzvišeno i mesto snažne energetske, misaone, duhovne, emocionalne razmene energije.

Zatočeni u odveć poznatoj prozaičnoj realnosti, okrenuti svojoj stvarnosti i ovozemaljskom životu, bez televizije, telefona, bez najnovije agresivne tehnologije, predaju se razgovoru, ređe piću i mezetu, kao nekoj obredno-paganskoj čulnoj svečanosti, podređujući svoj merak postizanju jedne vanvremenske harmonije koju niko drugi izuzev njih ne može razumeti. Sa odmerenom i suzdržanom radoznalošću, oni u svoju ležernu i spontanu komunikaciju unose pozitivnu energiju, koja ih greje u jedinstvenosti i jednostavnosti.

U suštini, to je intimno, dosta hermetično druženje rođaka, bliskih prijatelja, komšija, koji imaju svoje principe, autentičnost, kodeks. Iako različiti po karakteru, navikama, oni ne mogu jedni bez drugih, jer su na vreme prepoznali svoj svet i naslutili svoju meru. Takvim druženjem rastapaju svoju veselo-neveselu svakodnevicu.

Svesni da je raznolikost sreća života, naše vojvođanske lale i sose, bili su lirske duše, zanimljivi u divanluku. Znali su da ono što ih zavodi i za čim tragaju nije lako naći, pošto su lepota i smisao života, kao apstraktne kategorije, izvan fizički opipljive stvarnosti. Ali znaju najlepše i najiskrenije da se smeju, da pričaju duhovito, romantično, ironično, negovano, umno; vole da komentarišu, malo i dramatizuju, ali sa dosta razboritosti.

Za njih su vezane mnoge anegdote, mudrosti, smešne dogodovštine koje se pamte i kasnije dugo prepričavaju. Znali su za nekoliko sati da ispričaju celu jednu ljudsku istoriju, bilo vedru ili dramatičnu, koja bi mogla da stane u jedan kraći roman. Bilo je u tome dosta komičnog i tragičnog, lepote i bizarnosti, veselosti i apsurda, lirizma i ironije. Njihova najčešća zapitanost bila je: šta život stvarno jeste, koliko vredi, šta može da bude i čemu ga posvetiti?

Njihove teme, koje nisu tražili, već su one nalazile njih, prožete su svakodnevljem, ali i naracijama mnogoznačnih metafora. Svejedno što se poneki put u svojim doskočicama, šalama i komentarima o ljudima, vlastima, istoriji, vladarima, ljubavi, prijateljstvu, o duhovima i utvarama, zanesu i zaigraju, upinjući se da održe utisak znalaca, u čemu ponekad izgube meru. Posebno, kad uzmu sebi za pravo da šaljivo stvaraju nove svetove i poretke, da objašnjavaju tajne neba i pakla, i neotkrivene istine sredine u kojoj žive i od koje žive.

Sve to ubrzo splasne, raspadne se u komici. Bez sujete i ljutnje, u ovakvim razgovorima, kada se svi dobro poznaju, istina se odmah lovi za rogove, bez okolišenja i sumnjive metafore. Umeju da se našale i na sopstveni račun kad osete da zamaraju: „Vrhunski sam prodavac – jeftino prodajem, skupo kupujem“. Ima i takvih slučajeva kad neko od njih kaže: „Ne zanima me previše što se vi ne slažete sa mnom, ali se uvek zapitam što vas toliko boli kad se ja ne slažem s vama“. Naravno, o ljubavi svi znaju sve, naročito oni mlađi, koji još nisu dovoljno dorasli njenim izazovima, dok oni u zrelim godinama o ljubavi sve znaju, „ali je trenutno“, kako vole da naglase, „ne žive“.

Kad priče postanu zasićujuće i ogolele prepričavanjem, uvek se pojavi neko, kao dobri duh i pomiritelj, da malo odmeni i otrgne iz učmalosti one zamorne i istrošene u beskrajnim dijalozima, koji na sve gledaju drugačijim očima. Takvi samo u mislima čuvaju svoju mudrost i gorku stvarnost. To im omogućava da prirodnim, neposrednim putem urone u konstruktivnu diskusiju, principijelnu polemiku i iskažu svoj stav na direktan način, iskazujući time skriveni aspekt svog bića.

Bila je to mera u kojoj se jezik i život ujedinjuju, gradeći događaj kao uspomenu totalne neraskidivosti. Bilo kako, posedovali su međusobno razumevanje koje niko sa strane nije mogao da ugrozi.

Ležernost i raskoš da se uživa u laganom i spontanom razgovoru, neretko i uz piće, jeste donekle i genetska predispozicija Sremaca i banatsko-bačkih ljudi za merak. Bilo je tu i kulena, šunke, kobasice, pečenice, čvaraka, štrudle, krofni, sitnih kolača, bundevare, a od pića – dudovača, kajsija, razna vina. To je umetnost mudrog uživanja, najjača unutrašnja tačka oslonca, omama života i zanos čoveka, kada osmeh titra na licu, a radost u duši, uprkos umoru i ispucalim rukama na suncu.

Bez neukusa, loše volje i nervoze, a uz malo priče i šale, sve zarad malo lepše i srećnije stvarnosti, lale su znale svoju meru u svemu. Znali su da se pomole za zdravlje, za spas, za rodnu godinu, za kišu i više sunca, za mir i spokoj, za vaskrs svojih nada, za napredak i boljitak pokolenja koja dolaze iza njih. Taj mentalitet i karakter samo je u ovom prostoru celovit, osoben i moćan.

Jednolična svakodnevica kod njih je dobijala ritam i dinamiku, sa osobinama komičnog, radosnog, neobičnog. Tako su razbijali životne forme i kalupe ograničenih mogućnosti, prividno se oslobađali svega što je narušavalo vrednost i kvalitet života. Emotivni i otvoreni za osećanja, ni sami ne znaju koliko toga u sebi poseduju. Njihov unutrašnji život bivao je monoton, a onaj fizički – zahtevan. U nemoći da promene stvarnost a sačuvaju životnost, oni su menjali sebe.

Njima je na um padalo i ono što je umu daleko, što liči na igru, uzaludno vreme, čineći sve da neke želje ostvare, drugih da se oslobode. Da su mogli, bili bi vetar, reka, izvor, ptice. U nemoći da bilo šta promene, oni su kroz ovakvu socijalnu interakciju menjali sebe, bez namere da menjaju druge,vodeći računa da ne izgube meru za realnost, bez obzira što su kod svojih i okoline posedovali dovoljno jak imunitet.

Ženski razgovori su bili drugačiji od muških. Žene su bile tolerantnije prema stvarnosti. Njihove teme su više posvećene raznim veštinama, gastronomiji, ručnim radovima, cveću i povrtarstvu. Pokorne, u senci svojih najbližih muških srodinka, branile su svaku istinu, ne dozvoljavajući da život zaraste u korov. Zrelom jednostavnošću, prefinjenom ironijom i gospodskim stilom, objašnjavale su svaku dilemu, nejasnoću ili neki slučaj u selu. Bilo je i tu uobičajene vesele neozbiljnosti, kako na svoj, tako i na račun neke njihove zajedničke poznanice ili komšinice, nesrećno udate, razvedene, ili malo više slobodne.

Dabome, kafenisanju pristaju ogovaranje i trač, i obavezno gledanje u šolju. Kod nas na Balkanu ogovaranja su svakodnevna, a kafa je najbolja prilika za to. Mi smo narod koji ne može bez toga. To je najvažnija sporedna stvar u našim životima. Štaviše, život bi na Balkanu ličio na pravu pustinju bez taštine, sujete, zavisti, ljubomore i ogovaranja. Kod takvih tema bilo je i dosta smeha koji se, kroz odškrinute prozore, završavao u spavaćim sobama susednih kuća.

Posle svakodnevne radne rutine na oranicama, posle istrošene snage i umora, ovakva druženja, predana hiru igre, imala su vrlinu što remete umor, dosadu i pamte suštinu dijaloga. To je izazov savršenstvu i prirodi, jer ova autentična pojavnost, pored nastojanja da uvede red u život svojih učesnika, menja odnos čoveka prema njegovoj strogo kodiranoj stvarnosti. Kada se smisao za dijalog spoji sa dubokim emocijama i osećanjem života, onda je to pravo druženje i raspoloženje, potpuna relaksacija i zabava aktera koji su srasli i upućeni jedni na druge.

U takvom ambijentu ljudi nisu obraćali pažnju na to kakav utisak ostavljaju, šta su značajno rekli, koji vic su ispričali.[4] Druženje uvek uključuje međusobno ispomaganje, solidarnost, brigu, razumevanje, podršku, a kad zatreba – svi su se nalazili u koži svog prijatelja. Kao kodirani energetski potencijal, ovaj ritual je ljudima otkrivao smisao vrednosti običnih ljudi i običnih dana. Uostalom, koliko je uopšte zanimljivih i lepih dana u životu jednog čoveka, bez obzira gde živi, čime se bavi i šta mu je preokupacija? I još nešto: besmislen život ubija identitet, a bez identiteta nije moguće opstati.

Bez sumnje, najinteresantniji su bili divani u zajedničkim muško-ženskim sastavima. Tu su glavnu reč vodile dame, koje su, za jedne, bile poželjne, a za druge nepoželjne junakinje takvog druženja, dok su njihovi dilberi uglavnom ćutali. Sve ono što izbegavaju reći svojim muževima u četiri oka, ovde mu se prosledi u nekoj istinoljubivoj formi, kroz šalu ili ironiju. U takvim prilikama, često su iz polumraka nastajale reči svetlosti i prava istina o životu, duboko utkana u njihovu svakodnevnicu, u kojima su ujedinjena zbilja i igra, naivnost i mudrost, anegdota i vizija, slika i značenje.

Bili su to mali prostori sa velikim tajnama, svojevrsne ispovedaonice, zbornici humora, dosetki, šala, anegdota, neretko i bračnih svađa. Bilo je tu smeha iz srca, iz grla, iz duše i sa vrha jezika, i uglavnom sve na račun muškog sveta. U takvom, mešovitom sastavu i dramsko veselom druženju, oni postaju najbliži sebi i svom svetu.

Pored nastojanja da uvede red u život svojih učesnika, divanluk menja odnos čoveka prema društvenoj i kulturnoj stvarnosti, estetici, moralu, etici, filozofiji, vaspitanju. Duhovno i društveno bogatstvo, nevidljivi životni pomaci, naoko beznačajni, a u krajnjem, dragoceni, stalno traganje za odgovorima o svemu što im se događa na njivi, u porodici, na pijaci, u silosima, na salašu – bile su to dileme koje prate svaku ruralnu egzistenciju.

Kada se smisao za dijalog spoji sa emocijama i osećanjem života, onda je to pravo druženje i raspoloženje, potpuna relaksacija. Usamljenost oduzima smisao egzistenciji, a ovaj običaj je poprimao osobine života, da bi se potom i sam život preobrazio u ovo druženje.

Iz svekolike uskraćenosti i otuđenja, čovek je, u uslovima neshvatljivim današnjim generacijama, u druženju nalazio utočište koje mu je nudilo iluziju drugog prostora i drugačije stvarnosti. Dokaz za to su divani sa šora koji su se prelivali preko života, ponekad i više, ponekad manje, snažnije, skromnije, ponekad vidljivije, neretko skrivenije. Posedovali su metafizičku energiju i dimenziju jednostavnosti koja privlači, zbližava, povezuje; bilo je to posejano seme ljubavi, utehe, vere, ispomaganja, skladnosti, zajedničkog života, ostvarenosti i razumevanja, bez obzira na sve njihove razlike.

Sve je bilo ispunjeno dubokom zagledanošću u čoveka, u njegovu radost, muku i rad s merom i mirnoćom. O ovoj vrlini prošlosti koja je na izmaku, nije moguće voditi racionalan dijalog lišen emocija, jer nikada u potpunosti ne možemo shvatiti sa kakvim merakom su naši preci uživali u druženju; bez ovog rituala, koji je bio osećanje i sam izazivao osećanja, nećemo dovoljno upoznati ljude sa ravne vojvođanske njive i njihove običaje.

U aktuelnoj arheologiji urušenih principa, vrednosti i ljudskosti, ovo naše sada, sučeljeno sa onim nekada, u kontekstu priče o divanima sa šora, koji lagano odlaze u sećanje, može biti inspiracija i putokaz potomcima da ne treba sve vredne običaje zaboraviti, jer ovaj omaž o prijateljstvu pokazuje koliko je nekada bilo ljubavi, sloge, sreće, zajedništva, topline, pesme, ćejfa i meraka. Bez obzira koliko su stare navike ljudi iz vojvođanskih sela još žive i prisutne, dominira osećanje da se okviri jedne drugačije kulture i društvenosti ruše. Pružimo li ruku ovoj istinitosti, otvaramo vrata nečem što je skriveno i razotkriveno, što je prisutno i odsutno. Tako sačuvan, ritual sluti, isto onoliko koliko i zna, da bez lepote nema smisla živeti.

I danas se mogu sresti popunjene klupe na šoru koje, kao zaverenici nekog tajnog društva, nastoje da ostanu verne tradiciji, makar se u tom nastojanju napravio i poneki kompromis sa savremenim načinom života. One su, kao ogledalo koje ulepšava lice svakog šora, bile svedoci svega i svačega – raznoraznih duša, tela, reči i rečenica, osećanja i misli. Kad bismo samo znali da čitamo njihov DNK kodove i zapise! One su i neizbežni deo istorije privatnog života, u kojima su utkane priče i intima mnogih sudbina. Da je njih više, ovaj život bi nalikovao praznicima.

Bio je to onovremeni damar i supstrat najdublje društvene sedimentacije sa naglašenom patrijarhalnom romantičarskom tradicijom; bila je to međusobna sinergija, dobro raspoloženje, pravo vreme i stanje duha.

Ovaj društveni i kulturni obrazac zabave pomaže da proniknemo u sociološki i duhovni ambijent jednog vremena, u njegov smisao, kulturnu, etičku i emotivnu baštinu. Kao ogledalo društvene stvarnosti, iako ograničenih mogućnosti, posedovao je snagu i moć da razbije naraciju patrijarhalne dekadencije, dremajućeg duha i mentaliteta i imao važnu kulturološku dimenziju, iako stvoren kao hibrid za ljude koji su imali potrebu da budu moderna bića. Onaj ko nije živeo u vreme ove romantične pojavnosti nikada ne može razumeti njegovu naraciju.

Bili su to mali prostori sa velikim tajnama, svojevrsne ispovedaonice, zbornici humora, dosetki, pesama, šala, anegdota, neretko suza i strasti; važna središta nekadašnjeg javnog života, zapravo, jedan vid današnjeg informativnog deska.

Ramiz Hadžibegović

Izvor: Montenegrina

[1] Svatovi o kojima će Monoštor još dugo divaniti; Sutra ću malo divaniti o ženskim pravima i šta nam je tim povodom činiti; Vrstan slikar sa kojim je bilo milina divaniti; Koliko se viđamo, zaboravićemo da divanimo.

[2] Te kuće su nazivali „švapske“. „One su nekada bile simbol prestiža i dragulj ravnice“. Ovaj oblik arhitekture se razvio zbog zakona o oporezivanju u Austrougarskoj, po kome se visina poreza određivala po širini fronta kuće, tako da su samo retki pojedinci imali kuće sa širokim frontom prema ulici.

[3] Kuhinja se nalazila u zadnjem (dvorišnom) delu, kako se po šoru ne bi širio miris „zaprške“.

[4] Kulturna i celovita ličnost i mudra misao rađaju se samo u razgovoru. Ko nije kadar da razgovara, taj nije sposoban za razvoj; Uđemo u razgovor svaki sa svojom istinom, a izađemo iz razgovora sa nekom trećom, koju pre toga susreta nismo znali, prof. Đuro Šušnjić.