Otkad je sveta i veka, samoća nije poželjno stanje za ljude ni u jednom dobu.

Uspostavljajući nove veze i negujući stare, ljudski razgovor je imao i ima svoju meru i cenu, koliko i potrebu da se vine u nedostupne prostore komunikacija u kojima će čovek da potraži radost, inspiraciju, utehu i smisao za svoj život.

To je supstrat koji kroz ljudski duh, znanje, delovanje i ponašanje, nezavisno od kutura i generacija, utiče na kakvoću njihovog života, prepoznavajući međusobnu raznolikost kao vrednost samog životnog postojanja. Na taj način ruše određeni poredak stvari, utabane staze i tradicionalne brazde, stvarajući uslove da u međusobnoj interakciji uoče drugačije vrednosti, relevantne u formiranju svog individualnog i kolektivnog identiteta. Ta zanemarena vrlina običajnosti, koju volimo i koje se rado sećamo, bio je i pazarni dan.

Ovo je priča o nosiocima duha vremena, u izvornom, najdubljem smislu, ali i interpretacija prošlosti i pamćenja. Pijaca je prostor duboke autentičnosti, koju mnogi vide kao balkanski mizanscen karnevalskog, zaostalog, smešnog i karikaturalnog mentaliteta. Istina je da Balkan pokriva toliko složenih mentaliteta, skrivenih pravila, društvenih slojeva… U toj grubosti osetljive ironije smeštena je naša istina, bez sakrivanja i preterivanja; tolerancija prema stvarnosti, ali i potreba da ljudi ograniče prirodno u sebi i oko sebe.

Međusobne priče, zasnovane na pojedinačnim životnim putevima, dodiruju same egzistencijalne osnove njihovog života. Pijačni, ili pazarni dan, prvi je pravio mostove medju ljudima, a takvi ostaju i najtrajniji. To je priča koja dira ljude na prilično univerzalan način, preko koje su se urbana i ruralna kultura ukrštale i sjedinjavale, pružale ruke i razumevale jedna drugu; mešali se uticaji. Proizašao iz životnih potreba, interesa i prirodnih ciklusa, po meri čoveka, pazarni dan je posedovao jedinstvenost i autentičnost kroz koje se kanališe suština ljudske mudrosti i kulturne običajnosti, zbog čega je bio i ostao baštinik kulturnih i civilizacijskih okvira.

Površni stil života, koji se nudio kao jedini moguć i prihvatljiv, bio je, kao životna neupitnost, narativ egzistencijalnog opstanka u samom središu stvarnosti. Živeći na selu, u svojevrsnom autoegzilu, bez ikakvih komunikacija, ljudi su bili prinuđeni da razmenom roba zadovolje svoje elementarne životne potrebe. Ruralno izolovan i čemerno posan život postavlja ogoljelo ljudsko postojanje u prvi plan.

Materijalna beda bezobzirno nagriza svaku želju za životom. Jak u svom moralu, odlučan, isti i u životu i u smrti između tvrde zemlje, dalekog i visokog neba, uz svakdonevnu muku, patnju, siromaštvo, sav svoj vek seljak provodi „Bogu iza leđa“. Njegova stešnjena i plemenita duša, kroz koju govori neuništivi život, ume da bude vesela, komična, radosna, živahna, drhtava između smeha i suza. Njega niko ništa ne pita, pa ni on samog sebe. Prinuđen da bude pokoran državi i prirodnim silama, oslobađa sebe od sveta, slobode i bogatstva.

Da bi nastavio svoj životni hod na ovom svetu, morao je pribaviti i neke najneophodnije namirnice za svoju višečlanu familiju. A kako drugačije osim razmenom, a kasnije prodajom svojih proizvoda. Početak je bio razmena stoke i povrtarskih proizvoda. Od tog vremena, njegov odlazak u urbano područje postaje autentičan oblik kulturnog aktivizma, patrijarhalnog običaja, koji oživljava svet ograničenih mogućnosti i egzistencija. Bila su to društvena okupljanja sa isključivo trgovačkim motivom.

Dakle, primarna potreba za snabdevanjem, odnosno kupoprodaja, nalagala je obavezu gradskim vlastima da odrede dan i prostor za takav vid društvene aktivizacije. Bilo je to vreme oslobađanja uskogrudne konzervativnosti i običaja, kada se način komunikacije između ljudi ruralnog i urbanog prostora menja, stvarajući nove rutine, nova pravila i nove sadržaje i motive. Kasnije, pazari su se otvarali i na državnim granicama.

Pazarni dan se svojim univerzalnim aspektom pojavljuje na horizontu recepcije robno-novčanih i tržišnih odnosa. Počeci su bili ispunjeni smislom, odvažnošću i dubokom zagledanošću u čoveka, u njegovu muku i rad.

Okupljanja su bila rezultat u isti mahobostrano probuđene želje: jednih da prodaju, drugih da kupe, uz raznobojni dijapazon karaktera, običaja, stilova ophođenja. Svako je imao svoj motiv, duboki interes i nameru, boreći se za sebe koliko je mogao. Mali ljudi, u malom svetu, sa svojim prostodušjem, podvučenim malom lukavošću i mudrošću.

Ta pomalo nejasna slika bila je samo delimična predstava znatno složenije društvene realnosti. Bilo je to suočavanje sa surovošću života, uz nešto više dostojanstva i nagovještaja nade. Na tim temeljima nadograđivali su se razni običaji i rituali, iznikli iz najdubljih potreba.

Bila je to velika komedija malih osećajnosti. Cena se lovila za rogove, direktno bez okolišenja i sumnjive retorike. Svako cenjkanje i pogodba relativizuje argumente, hvale i velelepne besede. Trgovina je za njih bila koliko tvorevina duha, toliko i veštine. U tim malim trgovačkim nestašlucima krije se njihova odlučnost i borba za opstanak i dostojanstven život.

Posedujući svoju tezgu na istom mestu, nanižu se godine iskustva, pameti i umeća, kojima su se mnogi seljaci ponosili. Svaki kupac je imao svog prodavca kod kojeg je redovno kupovao i, po potrebi, naručivao robu za sledeći pazar. Tada niko nije pitao da li je domaće i organik. Sve je rađalo na stajskom đubrivu i uz upotrebu prirodnih preparata. Pazarnom danu su se radovali ugostitelji, berberi, fotografi, kovači, i mnoge druge zanatlije, kao i prodavci u dućanima mešovite robe.

Kroz etnološko-antropološku, sociološku i ontološku prizmu kolektivno individualnih identiteta, pazarni dan postaje svojevrsni kaleidoskop potrebe, zabave, razonode i igre, sa prividom živog sna, sa dosta nabujale životne i životvorne energije. Svi akteri su na simultanoj sceni, svi vide i čuju sve.

Čega sve nema u ovoj spontanoj improvizaciji i razigranoj predstavi! Bio je to prostor otvorenih mogućnosti, između iskušenja i strepnje, mogućnosti i nade, gde je svako tragao za parčetom svoje radosti. U toj samosvesnoj razlivenosti, pazar je iz temelja menjao život ruralnih sredina, zatirući stare običaje i oblike privređivanja seoskog gazdinstva. Pazar je svakoj našoj varoši pridodavao dimenziju jedinstvenosti, smisla, značaja, lepote, ostvarenosti.

Primarna potreba za snadbevanjem odredila je pijacama značajno mesto u urbanističkom ambijentu svakog grada. One su u početku bile na glavnim trgovima, bez ikakvih tezgi, stolova i bilo čega drugog. Šta god je neko imao za prodaju, iznosio je na pazar.

Iz džakova punih voća i povrća, kotarica od brezove kore prepunih šumskih mirišljavih jagoda, kupina i borovnica, sudova i kaca, gde se zlatio kajmak i sir, mirisale su priče o mobama, poselima, žetvi i vršidbi, akšamluku, katunima, ognjištu, meraku, slavama i svadbama, zimskim hladnoćama i letnjim vrućinama. Ipak, najači i najlepši miris je dolazio od luča, koji se dobro prodavao.

Iz udaljenih planinskih sela ljudi su u ranim jutarnjim satima, pre izlaska sunca, silazili u grad sa natovarenim konjima, mazgama, konjskim kolima. Nosili su svoje proizvode u džakovima i tkanim torbama, u rukama i na leđima, kako je ko znao i umeo. Kad je kišno vreme, blato ih udavi, a kad je sunce, prašina ih uguši.

Pazar je počinjao njihovim dolaskom na pijac, što je bio dovoljan povod da se pijaca poseti ranom zorom, kako bi se odabralo najbolje od prispelog. No, bez obzira na to, svi su bili veseli i sa osmehom na licu.

Očekivano, za odlazak na pijac seljak se temeljno pripremao. Svako porodično gazdinstvo posedovalo je višak proizvoda na koje se računalo da će prodajom doneti prihod, od kojeg je trebalo kupiti sve ono što se ne može nabaviti u selima. Voće i povrće se odvajalo, čistilo i pakovalo za pazarni dan, jednako koliko i mlečni proizvodi, o kojima su brinule domaćice.

Oni iz udaljenijih sela dolazili su na pijac dan ranije. Svako je sa sobom nosio spisak namirnica koje treba nabaviti. Najčešće su kupovali so, šećer, kafu, petrolej, obuću, bombone za decu, razne vrste poljoprivrednog alata, posuđe… Odlazeći na pazar, svaki seljak, uglavnom siromašan i željan mnogo čega, razmišljao je šta nema, gledajući da od prodatog štogod potkrpi i dugove izmiri.

Bila je to borba za život vrlo ograničenih mogućnosti, gde je optimizam bio neophodan za ljudski opstanak. Stočni pazar je uvek bio odvojen, kao i prodaja drva za ogrev. Konji i mazge vezani su na prostoru određenom za tu namenu.

Jednom ili dva puta nedeljno, pijac je bio reprezentativno mesto i važna tačka društvenog života. Kao ključni oblik komunikacije među ljudima u neposrednom životu i društvenom ponašanju, imao je kultno značenje, jer se u njemu prelamaju neka od veoma bitnih pitanja našeg postojanja i kulturnog identiteta.

U turobnoj samoći naših palanki, varoši i varošica u kojima se živelo u iscrpljujućoj i ubitačnoj čamotinji, pazarni dan je bio prerušena stvarnost i za mnoge vizija nekog drugačijeg, lagodnijeg života. Pazarni dan je bio svojevrsna pozorišna scena, gde je svaki akter imao svoju ulogu, svoje vreme i mesto. Svako je imao svoju priču u koju se sam uselio i kosmogonijski šapat, pun iskrenog poverenja i radoznalosti.

Bio je to kultni obrazac kodeksa ljudskog ponašanja, uvažavanja, zahvalnosti i poniznosti. Teško da se za neku drugu društvenu aktivnost može reći da je u tako dugom periodu predstavljala javnu scenu života.

Osim najvažnije trgovačke funkcije, pazarni dani su prilika za druženja, susretanja, sklapanja različitih poslova i dogovora, odlazak na kafu. Ljudima nije nedostajala radost za susret sa drugima. Ti mali mini

rituali bili su dragoceno iskustvo za sve koji se nađu na pijaci. Njihova druženja bila su uzvišena, sa puno poštovanja, najlepših manira i u direktnoj vezi sa okolnostima života, detaljima njihove stvarnosti, isečcima porodične svakodnevice.

U teškim vremenima, prijatni razgovori bliskog mentalnog habitusa nedostaju čoveku i mogu biti obostrani podsticaj za neke nove ideje. Takvi susreti i razgovori imali su svoju naraciju koja ne mora da ispunjava očekivanja onih koji ne poznaju suštinu privatnosti niti stvarnosti, budući da za svoje priče oni nikome ne polažu račune.

Prostodušni i čista srca, gde je istina bila na dobošu, ljudi su nastojali da budu bliski jedni drugima kako bi bili deo jedne celine.

U to vreme tradicionalnog nadzora, svi javni i socijalni poslovi, koji su se dešavali van kućnog praga, realizovani su kroz muški princip i mušku akciju, izuzev odlaska na pijacu. Tradicionalno vaspitanje štitilo je žene pravilom da iz kuće uvek izlaze u pratnji, što se u ovom slučaju odlaska na pijac nije poštovalo. Tu obavezu muškarci su uglavnom prepuštali ženama. Bile su to manje barijere, prouzrokovane predrasudama, kako sa urbane, tako i sa ruralne strane. Muškarci su uglavnom bili prodavci, a žene kupci. S druge strane, iz sela se na pijac odlazilo porodično ili kolektivno, neretko uz oružanu pratnju, da ne bi bili opljačkani.

Pešačilo se i po dvanaest sati do pijace. Devojke su dolazile sa majkama, a momci, obično, sami. Bile su to prilike da se, kao na korzou, mladi međusobno sretnu i upoznaju, i da kasnije ugovore i brak. Za mnoge seoske mladiće i devojke, zarobljene krutim tradicijskim pravilima, i ophrvane raznim tajnama, mislima i nadama, urbana sredina je postala raskrsnica želja, planova i sudbina.

Žene su ravnopravno sa muškacima prodavale „svoje“ proizvode (ćilime, vunene džempere i čarape, suknena platna, sir, kajmak, razne vrste čajeva). Bila je to prilika da, zabrađene maramama, kao atribut skrivenosti i intime, izađu iz svojih domova, iz svog poretka i utabanih navika. Pazari su uticali da se menja položaj žene u društvu, budući da su one u svojim socijalnim kontaktima konkretnije i realnije sagledavale sebe i posledice svog odnosa prema pritvorno patrijarhalnoj idiličnosti, prema svetu i urbanom načinu života.

Bio je to prostor bez ograničenja, cenzure i autocenzure, mesto objektivne slike stvarnosti kroz sučeljavanje subjektivnih pogleda na mnoštvo surovih uvida u realnost. Odlazak, jednom ili dva puta nedeljno na pijac, zavisno od potrebe, bilo je svojevrsno udaljavanje od sebe, od suštine njihovog bića.

Sa svojim strahom, u procepu spoljnjeg i unutrašnjeg zbivanja, sa svojim teretom, zebnjom i odgovornošću, radovanjima i tugama, nemirom i mirom, one su u razgovoru sa ženama iz grada, prekopavale po svojim životima, u nadi da će tako otkriti i i spoznati suštinu egzistencije gradske žene. Svi njihovi međusobni iskazi bili su tako istiniti, tako stvarni, kao i sam život.

Za stislu varoš, kontradiktornu svemu i svima, pazar je bio sveti, etnološko-ekološki praznični dan. To je kompleksan fenomen koji u kulturološkom smislu na razne načine prožima svakodnevni život čoveka. Govori više nego što je pesnik u stanju da kaže: Pijac je kuća bez kućana… još čuva i glasove onih što u paučini tišine nestadoše. Takva pijačna stvarnost je neuobličena, konfuzna, amorfna po svojoj dinamici, sadržaju i prirodi.

U odnosu na surove uslove života, sve je odisalo toplinom, uzajamnim poštovanjem, pristojnošću i respektabilnim senzibilitetom. Osenčeni težnjom da stalno ukidaju neke uspostavljene granice, ljudi su isijavali svetlost i neku čudnu ontološku odgovornost. Taj ambijent, kao prostor kolektivnog bivstva, bio je sapet u čauri jednog osobenog mentaliteta i karaktera i samo u tom prostoru je celovit, osoben, moćan.

Što iz nužnosti, što iz zadovoljstva, tek pazarni dan je bio jedna od najlepših navada, navika i rituala naših građana. Svako manje mesto živelo je samo pazarnim danima. Između tih dana, gradovi i varoši su bili prazni. I kad nema nikakvog razloga, išlo se na pijac, na kojem se nije moglo proći od naroda. Demon pazarnog dana čoveka obuzme vrlo lako, a ne pušta nikako. Jedni bez drugih nisu mogli.

Svud je odzvanjao zdrav, vedar smeh, ponekad praćen muzikom i narodnim veseljem. U nastojanju da svoju seljačku muku udenu kroz iglene uši, kako bi prodali svoje proizvode po što većoj ceni, bilo je tu opuštene i spontane neozbiljnosti. U svojoj alhemiji, kad osete da su u nečemu preterali, našale se na sopstveni račun, igrajući na kartu tuđe naivnosti i svoje mudrosti.

Osećajni i otvoreni za svaku vrstu emocije, nisu znali koliko toga dragocenog u sebi poseduju. Znali su sačuvati poštovanje za kupca pa i za radoznalost da se čuje drugačije mišljenje, sa kojim se nisu slagali. Doista, svet je bio pristojniji i diskretniji; imali su meru, predusretljivost, pažljivost i ravnotežu u svemu.

Pazarni dan je davao tok životu; nije dozvoljavao egzistencijalnu nesigurnost i brigu u vezi sa budućnošću. Kao izvor i znamenje samog života, izoštrenog značenja međuljudskih odnosa i individualnih osećanja, pijaca je bila barometar privrede i standarda stanovništva.

Pazar se nije odlagao ni u ratnim uslovima, ni zbog velikog snega i hladnoće, raznih epidemija i obilnih kiša. „Pijace mora biti taman nebo i zemlja da gore. Bilo ih je i kada su 1999. godine bombe padale na nekoliko kilometara od udaljenog aerodroma, bilo ih je i kada se temperatura u Sjenici spustila na minus 35 stepeni“… „ Sve mogu propuštiti, četvrtkom da ne dođem na pijac u Sjenicu, to nikako“.

Pijačna atmosfera je gotovo romaneskna priča koja sugeriše imaginarnu, nadrealnu atmosferu, u kojoj junaci žive svoj dvostruki život: onaj grubi, svakidašnji, i drugi, tragalački za sopstvenom dušom i lepšim mestom. Interesantno je da su se dani računali od pazarnog dana: „To je bilo trećeg dana od petka“, „ On se verio dva dana posle petka“.

Pazarni dan, kao kulturna baština viševekovnog trajanja, koji je oblikovao kulturnu tradiciju i samosvest, integrisan je u celinu, kao neizostavan deo našeg sveukupnog kulturno- istorijskog nasleđa, stvarajući utisak čarolije koja nas prenosi u neku lepšu dimenziju vremena i prostora iz kojih izviru najlepše uspomene. Kao prirodni derivat, oblikovan načinom življenja, svedoči o druženju prijatelja, sugrađana; isijava bliskost, suptilnu diskretnost, obostrano poverenje, veliku iskrenost.

To je priča o težačkom životu, nadi i ljubavi, a svojim kulturološkim i etičkim motivima predstavlja svojevrsnu odu dostojanstvu i humanim vrednostima, neophodnim svakom naraštaju i vremenu. Svojim postojanjem, pazari otkrivaju, ne samo našu prirodu, već i magistralni mit našeg nacionalnog i duhovnog identiteta. Kao urbanističko- etnološki artefakt, predstavljaju živopisnu sliku i naraciju jednog sveta koji će za većinu nas ostati fizički nedostupan.

Opustela sela, planine, zavičaji; proredile se laste, vrane i svrake. Nemaju kome da jave muštuluk i usudne glase. Samo još poneki veselnik, na crvotočnom pragu, ćuti, dotrajava i svedoči da nije sve baš potuno pusto i mrtvo. Nema seljaka, prestali pazari. Zaborav koji nije izašao iz zaleđa sfere pamćenja, već iz samog sebe.

Iako nije arhivska činjenica, danas su ostali tek tragovi, kao paralelni tok, kao iskustvo, kao poruka, kao pouka, kao potreba da se kaže kako se živelo i kako su u taj fenomen ugrađeni identitet zajednice, njena religijska, etička i filozofska shvatanja.

Prošlost, tragovi minulog vremena i mnoge tradicionalne običajnosti, sagledavaju se sa distance kao život vredan življenja. Ipak, ova drevnokulturna, direktna, kontaktna međuljudska komunikacija i prisutnost čoveka sa čovekom nekako će opstati, jer je deo univerzalne građe duha i kulture koji se uvek pružaju preko vremena i ograničenja.

O ovom dragocenom svedočanstvu sa moćnom patinom vremena koje se lagano osipa, nikad previše priče, ali uvek dovoljno mogućnosti za buduće hroničare varoških zbivanja, da nastave tamo gde mi sa pripovedanjem stadosmo.

Ramiz Hadžibegović

Izvor: Portal Montenegrina

Foto: Arhiva “Nova Sloboda”/ Adem Ado Softić