Veče posvećeno djelu čuvenog novinara Borislava Lalića održano je u srijedu, u Biblioteci grada Beograda. Borislav Lalić je rođen u Beranama, novinarsku karijeru je stvarao kao dopisnik iz inostranstva Agencije Tanjug. Živi i radi u Beogradu.

Lalić je autor je više knjiga, među kojima je „Vinicka o ljudima i usudima“.

Borislav Lalić, je rođen je 1936. godine u Vinickoj, kraj Berana. Završio je Pravni fakultet na Univezitetu u Beogradu.

Novinarsku karijeru je započeo kao saradnik u listu „Student” i kao reporter u Agenciji Tanjug. Krajem šezdesetih godina prošlog vijeka posdtao je dopisnik iz inostranstva i taj posao je obavljao više od dvadeset godina izveštavajući za za jugoslovenske štampane medije, ali i radio i televiziju objavljujući tekstove iz Meksika, sa Kube, iz Španije, SAD i Ujedinjenih nacija.

Dobitnik je Nagrade za životno djelo Saveza novinara Jugoslavije (2000) i novinarske nagrade „Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije (1995). Član je Udruženja književnika Srbije.

S.R.

Obraćanje Miroslava Stojanovića

Stvaralački neumoran, Bora Lalić potvdjuje ovom, najnovijom, knjigom, činjenicu, i istinu, da je često stvarni život fantastičniji od izmaštanog i fantastičnog.

Bora nije imao potrebe da kao njegov sabrat po peru, i prijatelj, Markes izmišlja svoj Makondo.

Njegov vilajet fantastičnih zbivanja i još fantastičnijih čudalestvija, koja su obeležile živote i sudbine junaka ove knjige, je njegova čarobna Vinicka.

Čitava ta, velika galerija bordžija i razgovordžija, domodržnika i paćnika, su originali. Ne, medjutim, oridjinali.

U bajkovitim pričama o njima ima smeha, ne i podmeha. Njih se autor priseća često s osmehom. U tim prisećanjima i podećanima nema, medjutim, ni trunke ironije i sarkazma.

I kad su patnici i nevoljnici, njihov usud preliven je i prekriven amalgamom naglašene autorske plemenitosti i jakih emocija.

Svi ti Borini zemljaci i literarni junaci žive čvrsto vezani za zemlju. Ali i iznad zemlje, otimajući se od njene teskobe.

Njih, često, i najčešće, više zanima takozvana visoka politika, ono što se zbiva u dalekom i velikom svetu, tamo gde nikad neće kročiti, od onoga pred kućnim pragom.

Tu se, na tom pragu i tvrdoj zemlji, živi, a ovo se mašta. I  upravo to ih čini, makar u sopstvenim očima i umišljajima, osobama višeg reda i važnosti.

U literarnim medaljonima koji su se našli izmedju korica nove Borine knjige, opet u Albatros plusu - osobenom izdavačkom, Jagoševom, fenomenu – ima dosta koji sadrže dramsku energiju za razvijenije forme i ambicioznije  poduhvate.

I ova, naglašeno nostalgična knjiga, u kojoj pisac „grabeći od vremena koje mu izmiče“, a biće ga, srećom, uveren sam još dosta – Bora je sazdan od čvrstog materijala – je svojevrsna emotivna autobiografija. Kako bi Mihiz rekao: autobiografija o drugima.

Bora od zaborava, u poslednji čas, kako setno i i ne bez gorčine, naglašava, otima likove koje bi, da nisu našli sklonište i večnu kuću u ovoj knjizi, prekrila neumoljiva zelena trava zaborava. A pišući o njima, ispisuje, istovremeno, i samoga sebe.

Lalićeva, uveren sam, najličnija knjiga je, medjutim, „Tragom mog pera“, koja je, pre ove štampana kod istog izdavača.

Osećajna. Naglašeno emotivna. S omamljujućim dahom prohujalih vremena. Romantična i takodje nostalgična. Gotovo iznenadjujuća za jednog dugogodišnjeg, profesionalnog novinara agencije, u čijoj srži je: vest, podatak, suva činjenica.

Tekstovi složeni izmedju korica ove knjige, gradjeni su od čvstog novinarskog materijala, ali su gotovo svi prevučeni pozlatom poezije. Ili su, u nekim primerima, čista poezija.

Pisani u „dve ruke“, dva zanata i dve profesije, koje se, uprkos bliskosti, najčešće ne trpe, ovde su novinarstvo i literatura sklopile savez i uspostavili harmoniju.

Bora je, istina, od rana bio „načet“ poezijom, još u djačkim danima u čuvenoj Beranskoj gimnaziji. Novinarstvo će doći tek kasnije, ali će mu on ostati trajnije, evo već decenijama, veran, ne izneveravajući pritom literaturu.

Novinarstvo će mu omogućiti da doživi i ostvari više od  najsmelijih snova, iz onih djačkih dana i polimskog vilajeta. Iz teskobe svake vrste i gotvo dramatične nemaštine, u kojima se, inače, najviše i naintenzivnije sanja.    

Novinarstvo je piscu ove knjige, u koju je stala drama čitavog jednog zaista dramatičnog vremena, druge polovine dvadesetog veka, otvorilo puteve u najudaljenije vilajete.

U egzotične prostore, magičnog realizma. S usključalim strastima, ličnim i političkim, kakvi su Južna Amerika. I njena, po vreloj, zapaljivoj krvi, evropska rodjaka Španija.

Novinarstvo mu je omogućilo susrete sa osobenim ličnostima koje su, u bukvalnom smislu, stvarale istoriju.

U tome su veliku, praktično presudnu ulogu igrali, što se najčešće zaboravlja, država i sistem na koji se, ponegde s pravom, najčešće nepravedno, sada nesustalo baca drvlje i kamenje: Borina i moja Jugoslavija otvarala nam je vrata koja su našim kolegama u većini zemalja, u hladnoratovski oštro, ideološki, politički i vojno, podeljenom svetu, bila zatvorena.

Šansa koju je Lalić, jedan od nekoliko stotina Tanjugovih novinara, sjajno iskoristio, boraveći gotovo više u inostranstvu, nego u redakciji. A odlazak u neko od stranih dopisništava smatran je najvećim dometom u novinarskoj karijeri.

A Borina dopisnička putanja je i geografski zaista impresivna: Meksiko, Španija, punih osam godina - prvi jugoslovenski novinar koji je tamo kročio posle Frankove smrti - Kuba, Panama, Sjedinjene Američke Države, Ujedinjene nacije... 

Prve stranice ove, rekoh, najličnije Borine knjige, posvećene su novinarstvu, njegovoj varljivoj objektivnosti i uvek varničavom odnosu s  agresivnim političkim i finansijskim moćnicima.

Priča o njegovom poimanju profesije koja je, s dramatičnim socijalnim i istorijskim lomovima, u čijem se ponornom kovitlacu, i epicentru, našla naša velika Jugoslavija, doživela takodje dramatične lomove, s fatalnim posledicama.

To je nostalgična priča o tome šta je novinarstvo bilo, što bi trebalo da bude i što, nažalost, više nije.

U drugom, većem, i uzbudljivijem delu knjige, koji će najviše i zanimati čitaoce, je demonstrirana „praktična nastava“: kako se stvara novinarski tekst, uzet iz same srži života, sa lica mesta, bez guglovanja.

O tome kako se razgovara sa sagovornikom. Neposredno i direktno. Gledajući ga u oči. Kad se može više pročitati iz govora tela, grimase i grča na licu. Umesto nevidljve esemes i mejl komunikacije, ispraznog činovničkog saopštenja i piar posrednika.

Ova nova vremena mondijalizma i elektronike, donela su, kaže Lalić, tektonske promene i u novinarstvu. Sve je više novinarskih činovnika, držača mikrofona , „surfera“ i „guglera“. Najjače novinarsko oružje nije više pero, nego onaj sivi i nemi miš ispred ekrana.

Iako suočen, kako kaže, s „posrnućem profesije“, Lalić priznaje da i „dalje voli novinarstvo“. I precizira: kad te zahvati virus novinarske profesije, naravno, ako je voliš, i ako ti je u duši, i ne pomišljaj da će te ikad pustiti iz svog zagrljaja. I da ćeš ikada reći: e, sad je dosta.    

Impresivna je, inače, galerija glasovitih imena spomenutih u ovoj knjizi. Ličnosti s kojima se Bora Lalić, profesionalno i privatno, sretao, družio i prijteljevao.

Uz ranije spomenutog Markesa, tu je čuveni Fidel Kastro,  s kojim je cela Kuba bila na „ti“ a s kojim se Bora žestoko svadjao i mirio, ispijao rum i pušio čuvene kubanske cigare „koiba“.

Tragični „junak s kanala“ (panamskog) general Omar Torihos. Santjago Kariljo, poslednja legenda španskog komunističkog pokreta, „crveni Don Kihot iz Asturije“. Legenedarna La Psionarija, Dolores Ibaruri. Huan Miro, jedan od najvećih slikara koje je Španija dala svetu u dvadesetom veku.

Adolfo Suares, prvi španski premijer posle Frankove smrti, u vreme još žilavog i agresivnog fašizma. Mihail Gorbačov, opsesivna tema Zapada u prvim danima njegove vladavine. Simboil, i vinovnik posrnuća komunističkog sistema, s gašenjem istočnog bloka i rastakanjem (nekad moćnog) Sovjetskog Saveza.

Havijer Solana, nekadašnji pacifista i Borin prijatelj, potom NATO ubica, upamćen po zločinima počinjenim nad Srbima 1999. godine.

Tu je i mali, tužni, amerikanizovani sin velikog oca Nikite Hruščova, Sergej Nikitič.

I da, napokon, stanem. Da prepustim vama, čitaocima i ove  knjige, zadovoljstvo čitanja kakvo sam i sam imao iščitavajući priče koje je ostavio trag Borinog pera.

Medju kojima ima zaista uzbudljivih i dirljivih, poput „Tri pregršta rodne zemlje“. Čista literatura!