- Alo, brate?
- Alo, alo...
- Ti si?
- Ja sam.
- Dobro te potrefi'. Šta radiš?
- Ništa vala! A ti?
- Ni ja. Inače, šta se radi?
- Ništa posebno. Sve po starom. Kod vas?
- Isto.
- Šta rade ostali?
- Ništa vala. Tvoji šta rade?
- Ništa.
- I kod mene, brate.
- Kako ti su ti majka i burazer?
- Dobro su, hvala na pitanje. Majka malo sjekirava, ali dobro je. Brat eno ga đe spava. Nalokao se sinoj. Urnisao...
- Ozbiljno?
- Najozbiljnije.
- A đe?
- A đe? A da đe bi drugo do u oni ćumez, znaš dobro koji. A sto puta sam mu rekao ,,ne tamo“, ali za džaba. Đe ima galati, tamo ti je!
- Nemoj ništa, kumara, brižit'. Nije mu prvi put.
- E, ne vala, nego milioniti...
- Znači, natamburao se propisno? ...
- Natamburao, vala, sve pod jednu. Taksirat! Trsaton ga bilo. Majka stavila sinoj mekofuka, mrtva usta da ga iju, a još skorupa i sira kol'ko oj, a on ič da stavi u usta. Upalila sirota svijetlo da ga zovne, a on ti njoj:,,Utuli tu sjajku, majko, jadna ne bila, oči mi pobijelješe, još navali ženska glavo pa je ostavi da gori svu noj. Da isćurim. 'Oću tmušu“, majko, 'oću... Bandoglavile jedan... Znaš kako ju je nasjekirao...
- E ne umijem ti ništa rej.
- Umio, ne umio, to ti je tako, burazeru.
Tišina, kratka, pa nastavak:
- Nestaje li struja kod vas? Mi ti okapasmo.
- A ne pita', jadan ne bio. Po dva'es' puta i po danju i po noći. Ne tulimo ti šterike. Ne možemo ih navasat''.
- Oni s druge bande imaju, ali ste izgleda i vi na istu mrežu ka' i mi.
- Na istu, đavo ga pozobao. Balavurdija neće da nas izmjesti. A sve obećavaju lažovinje. Te danas, te sjutra, te da napravimo novu trafo-stanicu, a pare pokrkali.
- Balavurdija! Čorine. Kad se neka baba prevrne u krevet gore u one čukare, fik i nema struje.
- Nego, brate, šta radiš danas?
- Ništa, brate.
- Baš ništa?
- Baš ništa.
- Sigurno?
- Sigurno, vala.
- A imaš li kakija drugija obaveza?
- E, ne, vala, bez da lažem...
- E, pa dobro onda. Nego znaš, brate, šta sam htio?
- Ne znam, vala.
- Znaš onog što sam ga spomenuo prije neko veče?
- Znam, znam, sjećam se...
- E, pa dogna mi sinoć jedno pet-šest metara drva. Rupi u mrklu noj. Bataracnu kad ni sanja' nijesam...
- Nakanio se.
- Nakanio.
- Je l' bukovina?
- Bukovina, cerovina i grabovina. Pomiješano...
- Mora da su dobra? On ide u dobre gajeve.
- Prva liga, sa sunčane strane, a još sa kamena, ne pitaj...
- Imaš, da se griješ kako treba.
- Akobogda. Onija od prije pet i ovija sadek pet, bol, burazeru, bol! Nego znaš šta sam htio?
- Ne znam, ali za tebe sve, bratski.
- Javljaju sjutra ružno vrijeme, reče mi ujna, gledala na dnevnik na televiziju, a ti ono reče da bi mi pomogao da iscijepamo drva kad goj to 'oću i kad mi gođ odgovara, pa ako ti nije teško da navrneš što prije, sad odma', da zajedno smlatimo tih pet metara? Dan je pred nama.
- A kako bi bilo teško, brate, za tebe. Ako treba i nešto više da uradim za tebe i tvoje, za tvoju cijelu familiju, a ne da cijepam drva. To je najmanje što mogu da uradim. I to da je, brate, dvade's metara u pitanje, a ne tija mrtvija pet. To je za mene i tebe začas.
- Začas vala.
- Al', burazeru, ja ti imam sadek neke obaveze.
- Pa ti reče da si slobodan i da nemaš ništa da radiš?
- Reko', vala, da ništa ne lažem, nego zaboravi' da ti rečem odma', na početak, da ne bidne sad da se vadim i pravdam, no se udubismo u ovi razgovor.
- Pa dobro. Obaveze su obaveze. Šta se može. Nego kad završiš to, ondak. Čekaću te.
- A, bogumi, pravo da ti rečem, ništa ne čekaj. Ko zna kol'ko će to sve trajat'. Moram da odem za ono što sam ti pričao, a ako se ne pojavim na vrijeme propade sve to. Može trajat' deset minuta, a može cijeli dan. No, ti slobodno cijepaj, ne obaziri se ti na mene. To ti je najpreče. Da se, brate, kurtališeš toga, nema tu čekanja. Nemo' da se igraš, a još sjutra to nevrijeme.
Poslije kratke stanke opet, eto, razgovora...
- A, inače, brate, kako si? Uhvatismo se u ovi razgovor i zamrsismo, a ne pita' te kako valja...
- Dobro, dobro, Bogu hvala.
- A šta radiš?
- Ništa, vala. Odmaram.Ti, burazere?
- I ja, vala. Odo' sad da cijepam drva.
- Pametno. Nema čekanja. Nego, moram ovo da ti rečem i ako treba sto puta da ti ponovim - nemoj slučajno da me ne nazoveš kad ti nešto treba, brate? Tu sam kad ti god nešto zatreba. Za sve vas.
- Znam to. Zato sam te i zvao.
- Tako i treba, ne bi volio da se ustručavaš. Pozdravi sve.
Predah od pola minuta, telefonska veza krči kao da neko testeriše nešto, a pojave se i neki posebni šumovi.
- Šta rade svi u kuću? - uslijedi nastavak.
- Ništa, vala. Tvoji?
- I oni isto.
- A ti, inače, šta radiš?
- Ništa, vala. A ti?
- Ništa, brate, ništa...
Iz najnovije knjige ,,Miris bagremovog cvijeta“
