Staricu iz našeg sela, kad je bila u gradu kod sina, pitao neko: Znaš li da gledaš u sat? Zašto da gledam u sat, odgovorila je ona. Ja gledam u sunce.

Dvojica na konjima

Ne znam, kako je u drugim krajevima, ali mi smo ti ovdje mnogo stradali od vještica i đavola.

Ako te prvi ugrabio okom – u poparu; ako si prije njega ti njega ugrabio, ne može ti ništa.

Mene je jednom pljunuo đavo s trešnje.

Zaglušita dolina tu gore tako se i zove – Vražje vodenice. Odmah je jasno, čije je to i koji se žrvnji u gluvo doba tamo vrte. Jedan naš, vraćao se umoran s planine, pa sjedne na put da predahne. A već noć. A njemu tako došlo, da se baš tu zadržava i odmara... Kad eto ti dvojice na konjima, jedan s jedne strane puta, drugi s druge. Ukrste konji grive, zapriječe put. Ti si mnogo umoran, kaže jedan, ajde na konja. I posagne se, popne ga. Drugi kaže: neće no kod mene. I tako do pred zoru, otimanje: e neće no kod mene, e neće no kod mene...A kad se, od najbliže kuće, oglasio pijetao, jedan od one dvojice kaže: zahvali bogu što je zapjevala ona tica. A bogme, više i nije imao na čemu da mu zahvali.

Šest

Meni ono čudno...Samo im baci po komad kukuruznice, i otjera ih; ne sijedaju...I one opet, tamo naviše, uz one Lomove, da beru kupine, da prodaju. A već, bogami, udavače, a bose – noge izgrebene, pete popucale. Pa je ja pitam: Bogati, Daro, kakva si ti to majka? Pusti me, tako ti Boga, kaže ona, ja ih imam šest...da nije ovako – one bi se pomamile, one bi selo zapalile, one bi, kunem ti se, na zvijezde uzjahale...

Kad čovjeku dojadiAaa, život mi je bio omrznuo od nje, od te vještice! Kao da ništa drugo nije radila, kao da je samo mene čekala. Kao da ne postoje drugi ljudi. Pitaš, šta radi? Evo šta radi: malo-malo, pa me presretne, krevelji se, zapitkuje, a sve na onaj njen poganski način...eto ti: vještica...ne možeš ti to da pojmiš, dok te ona ne uzme u svoje kandže...a opet, nikad se ne zna, šta još može da ti uradi, šta njoj može da padne na pamet. I, kažem ti, dojadilo meni. Pa ti jednom, podviknem ( već mi je svejedno, ionako sam poginuo, a ona se tome nije nadala, navikla, da ja sve trpim): Šta oćeš ti od mene, ko si ti, šta oćeš – mrš!...neću više da te vidim, stoko, živino jedna, zgaziću te ko crva...samo mi se, još jed-nom, pojavi, pa ćeš mi sve ovo platiti...Mrš!...I. bogami – nikad više!

Miladin Ćulafić

Preuzeto iz 39. broja časopisa "Nova Sloboda"