(Riječ na večeri u Beranama posvećenoj Vukoti Baboviću)
Čovek može biti privilegovan na razne načine. Mnogi se trude da se izbore za društvene privilegije. Puno je onih koji čine sve da se domognu materijalnih privilegija. Nemali je broj boraca za političke privilegije. A nosilaca društvenih priviligija ni broja se ne zna. Ja sebe smatram privilegovanim samo po jednom.
Imao sam privilegiju da, ne samo poznajem Vukotu Babovića, nego da sa njim budem i prijatelj. Vukota i ja upoznali smo se kao deca, na brodu, u Limu, steni koja i danas viri iz vode, na mestu gde se nekad provodilo leto, a neki fluid među nama postojao je sve do kraja. Još od najranijih dana divio sam se Vukotinoj univerzalnosti. Jer, čega bi se god dohvatio, Vukota je u tome bio najbolji. Za Vukotu su se otimale mnoge nauke i umetnosti. Svaka od njih htela ga je za sebe.
Na kraju, najveći deo njegovog genija otišao je fizici. Ali, iz te bogate riznice ostalo je dosta i za ostale preokupacije Vukote Babovića, posebno za književnost, esejistiku i slikarstvo. A tek kako je igrao fudbal! I, naravno, šah! Nas, naravno, nije mogla da spaja fizika, jer sam ja o materiji, energiji, zakonima njihovog kretanja i međusobnom delovanju, mogao da promišljam samo do nivoa srednješkolske trojke. Malo bih mu se približio na polju književnosti, dok sam o njegovoj esejistici ili slikarstvu mogao da promišljam samo na nivou čitaoca ili posmatrača.
Ono, u čemu smo mogli da budemo donekle ravnopravni bila je satira, kojom se, takodje, pasionirano bavio. Iako je Vukota svemu što je radio, pristupao krajnje ozbiljno, studiozno, ne štedeći svoje darove, znanja i vrhunske sposobnosti, moglo bi se reći da u dugom nizu njegovih interesovanja postoje neki prioriteti. Da mu je nauka, posebno fizika bila na prvom mestu. Da je pisanje eseja bilo nešto što je išlo gotovo ukorak sa njegovim naučnim i pedagoškim radom. Da je književnost bila negde pri vrhu njegovih interesovanja, a da za njom ide slikarstvo.
Na tim velikim poljima, ostali su neizbrisivi tragovi i u satiričnoj prozi i poeziji. I sad bi neko mogao reći kako je satira marginalna aktivnost, pogotovo ako se nadje u društvu ovako važnih oblasti. To može da tvrdi samo neko ko Vukotu nije dovoljno poznavao. Jer, svemu čime se bavio, Vukota Babović je prilazio s jednakom posvećenošću, s jednakom energijom i temeljnošću. Večeras su lik i delo Vukote Babovića osvetljeni sa više strana. Ja sam samo hteo da kažem ono što znam bolje od drugih.
Satirična poezija i proza bili su Vukotina velika ljubav. Kakav je to vrhunski nivo bio, i danas se može proveriti ako se u ruke uzmu dve njegove knjige satire: zbirka “Napušten tor” i knjiga satiričnih priča “Naše gore lisci”. Pisanje satiričnih tekstova i poezije predstavljali su mu veliko zadovoljstvo, a veliko zadovoljstvo pričinjavaju i svima koji vole ovaj književni žanr. A ako se u svojim naučnim radovima približio jednom Milankoviću, u esejistici išao do nivoa Frensisa Bekona, on je u satiričnoj poeziji i prozi dostizao do jednog Ljube Simovića, Branka Ćopića ili, pak, Duška Radovića.
U svakom slučaju, ovakvi ljudi su retka pojava u čitavom čovečanstvu, a kad se rode u malim narodima, onda njihova pojava predstavljaja pravo čudo. I proći će Limom, Dunavom, Jang Ceom, Volgom, Amazonom, Nilom i Misisipijem još mnogo vode, dok se ponovo ne pojavi neko ko bi bio poput našeg Vukote.
Radivoje Lale Bojičić
