U toplom domu, okovani snijegom i šćućureni uz šporet i televizor, dvoje starih tihovali su još jednu dugu i hladnu potkomovsku zimu. Na prste su brojali dane do praznika kad stižu djeca, da im kuća ponovo oživi, prodiše i progovori. Svake godine spremali bi za njih kace sira, karlice kajmaka i sušili meso. Stavljali klekove grane na žar, da ga dobro nadime i namirišu...

Ali tog jutra iza kuće staricu dočeka obijen katanac i prazna sušnica. Uhvati se za glavu i zakuka, pa otrča u sobu da javi mužu.

On je sasluša, malo razmisli, a zatim joj se unese u lice, stavi prst na usta i prošaputa:

• Samo ćuti, i nikom ni riječi o ovome... Jesi li čula?

• .. A đeci?

• Ni đeci... Nikom...

Prođoše nekako i ti praznici. Nađe se izgovor za meso. Djeca se zadovoljna vratiše svojim kućama u bijeli svijet. Prođe i ljeto, i jesen. Stiže još jedna zima pod Komove. Ponovo napuniše sušnicu i doniješe klekove grane, pa staviše džezvu za kafu i čašicu za komšiju. Da progovore sa nekim. Da ne onijeme...

On je ispi do pola, odmjeri je i pohvali, pa upita:

• Bogati đede, sve zaboravljam, uhvatiste li onoga što vam prošle zime pokrade meso?

• Bogami, uhvatismo - odgovori starina.

• Kad?

• Evo sad.

• A koga?!

•  Tebe.

• Šta to veliš?!! - viknu komšija i skoči ljutito - Kako mene?!!!

• .. Jer smo za tu krađu znali samo ja, moja žena i lopov...