Nekada su planine iznad Berana, divnog gradića u Crnoj Gori, koji živi svoj poseban život na razmeđi izmeđi jave i sna, bile prepoznatljive, između ostalog, po katunskim naseobinama,

kao što su to, recimo, bile - Kutijevac, Šiška, Mokra, Kaludarske Kape, Cmiljevica, Rupa, Jelovica, Turija, Bučička Lokva, Laz, Miolj katun, Tegovine, Strmenica, Rasova, Plavac, Reljina, Kojanovac, Suvodo, Katun, Tusta, Oriže, Crno vrelo, Soko, Jasikova Rupa, Padež i još dosta njih, a katuni su bili puni naroda.

A gdje je bilo dosta naroda, tu je bilo i obilje pjesama, priča i sjednika.

Sjednici su se obavljali naveče ispred nečije kolibe, a  svako je od planinaca i planinki dolazio na red da bude domaćin i to pored velike vatre ili unutra, zavisno od vremena, a obično poslije muže stoke. Pila se varenika, jardum, rakija, obična i kuvana, a mezio sir mladi i stari.

Na jednom takvom sjedniku u jednom katunu, kad se okupilo oko vatre dosta katunjana, što starih, što mladih, ali i dremljive dječice, u jedno takvo vrijeme, jedne noći kad su zvijezde bile tako jasne i vidljive, pa je izgledalo kao da hoće da se spuste pravo među njih, pjevalo se i pričalo iz sveg glasa, upravo onako kako se i priča na planinama da se rastjera dremež, da svi dobro čuju i razumiju, ali i da se zaplaše vukovi i ostala divljač.

Kad su momci i djevojke stanjili svoje pjesme da uzmu nešto predaha, oglasio se Velislav Velko, čije je stado ovaca premašivalo broj od stopedeset grla, koji je imao još četiri konja, deset krava, čije su kace sa sirom i skorupom još na izdigu imale kupce:

- Ljuđi, ljucki, da vi nešto pričam, evo red dođe na mene, a pravo da vi rečem, ne znam 'oćete li mi vljerovat'...

- A da 'oćemo, a što ne bi, znamo da istinu zboriš - prekinuo ga je Mlađen, poznati kolovođa na saborima i igrankama.

- Vjerujemo ti, pa iako nijesi ni počeo - dobacio je neko.

Jedan od mladića je bacio oveće drvo u vatru, pa je razbuktala kao velika buktinja.

- Krenuo ti ja proljetos ka ovamo, da obiđem katunište, da pospremim malo, a i da izvidim za izdig. A i Ješa bila navalila ,, a što, jadan ne bio, ne odeš gore da vidiš je l' bilo kak'e štete, je l' koliba čitava, da je snjegovi nijesu rasturili, bogumi, čini mi se da su mnozina to učinjeli, liše mi tebe“, drobi ti ona, drobi, corokće i šta ću? Šta? Uzeo sam neki ranac, onaj vojnički što ga stalno nosim, stavio ljeba, slanine, bijelog luka, flašicu rakije i klapusam ti tako, klapusam, nogu pred nogu, a da ne žurim niđe, dan je cijeli preda mnom. Na dva mjesta sjedo' te se malo odmori', pa opet put pod noge. Kad, braćo moja, taman ja na onu velju krivinu, ispod Jekine klisure, kad ti nešto, bogumi veliko, a cijelo dlakavo, velike glave, pravo stade preda mnom...

- Šta veliš to, kumara? - dobacio je neko iz polumraka.

- To što si čuo, kume.

- A kako te, junače, kap ne strefi, mene bi ukočenog ozgor snijeli..?

- E, ne znam ni ja, čudu se nijesam moga' načudit'. Zgledam ja pobolje - mečkaaaaa.

- Mečkaaaaa?

- Ejaaaa, mečka, mečka, burazeru. Prava mečka, ne igračka. Stoji pravo ispred mene, paaaap. Oduzele mi se ruke, noge potpuno, a ni noža, ni, makar, britvuljina, ni karabina, ništa nijesam bio uzeo; proklinjem sudbinu, Ješku moju što me naćerala da idem, psujem u sebe sve po spisku i pred oči mi odjednom majka i otac, a da fikti oni, a vele da je to običaj onima na smrtnom času.

Kažem ja u sebe:,,E moj Velko, e moj Trunto, pravi si Trunto i u pravu je đedo što ti je dao taki nadimak“. Međer me mudri đed od malena uslikao. Slikaj se sad Trunto truntavi i sad će da te izije mečka. Ostaće od tebe samo kičma, ako i nju ne skrca i to malo kostija, da se nema šta ni sa'ranit''. Da me Ješka tuži i da nariče, a da me pamti ka' da sam iz mesare u kesu izaša', a ne ka' što sam ovoliki koliki sam...

- A što ne leže na zemlju, jadan, vele da kad legneš i ne dišeš, ona te samo onjuši i ide dalje?

- A leg'o bi ti. Ne griješi dušu, bogati!  Kako da zalegnem kad se ne pitam sa rukama i nogama? Ka' da nijesu moje, ka' da sam se, Bože odalji, šlogirao. A sa mene kaplje voda, ka iz onog izvora - zastadne malčice Velko, pokazujući u pravcu obližnjeg studenca i na oveću čašu punu rakije, koju bez milosti sasu u grlo.

- Uhhhhh, dobraaa! - strese se i nastavi - šta ću ja, ljuđi, molim se u sebe, sve molitve što sam znao izlećele su iz mene. A mečka stoji, nešto mumla i pokazuje mi lijevom na desnu šapu, ili desnom na lijevu, ne mogu se sad sjetit', bez da ve lažem, a to ne volim da činim, ima l' išta gore i omrčenije od laže? Tun se ja malo okuraži' i nekako ispravi'. Mečka mi i dalje pokazuje šapu i ja se obsjetim šta je - ubola se sirota na velji trn, a sve oteklo i ognojilo se.

- Auuuu, groteeee!

- Grota, vala, pa iako je mečka. Ima li išta gore nego kad se zafraštiš ili nabodeš, pa ognoji, pihhhh - pridružio se neki ženski glas.

- E, ne, vala. A i otekne. Dadnem joj ja znak da ću to da sredim, a u oni moj ranac ima pregrada, a u nju zavoj, prašak za rane, a tu je i igla, zlu ne trebala. A to sa iglom, rej ću vi sad. Bio je sa mnom u vojsku neki Jonjo, mislim da je bio iz Dalmacije, il' iz 'Ercegovine, otud neđe sad ne mogu da se sjetim, ne mogu da ototalim, pravo da vi rečem. Neko selo, neki čudan naziv, na vr' mi jezika. Taj je Jonjo vazda imava u džep iglu i konac pride.

- Jonjo? Je l' mu to pravo ime ili nadimak? - zapitao je neki brundavi glas iz mraka, podalje od vatre.

- E, ne znam. Baš ne znam. Ja sam ga znava ka' Jonja.

- Bio je neki Jonjo u vojsku i sa mnom, ali je ovaj bio neđe iz Šumadije.

- E ovaj nije. Kad sam ga pit'o što se ne odvaja od igle i jakog konca, 'ajde da batalimo onaj vojni pe es, on mi je rek'o ovo:,, Kad čuvam koze po kamenjaru, može da me nepomenica peči, a tu je igla, bolje išta, nego ništa“; a dobro, pitam ga ja, a taj jaki konac; e, veli on, kad se verem i pentram, na džbunj mogu pantole da razderem, a bruka bi bila da se vrnem u selo pocijepanija gaća, e bi me odma' prozvali Gaćonja“!

Uzmem ja  tako  iglu, pokažem joj da bidne mirna, prihvatim joj šapu i izvadim joj trn. A to, ljuđi moji, blješe čudo od trna, da sam imao kliješta lašnje bi mi bilo. Zavrišta mečka, zavrišta' i ja, ka' da me neko dere. Kad se smirismo, pokažem joj ja trnčugu, a ona se samo u'vati za glavu, baš ka' da je čeljade, a ne mečka.

Mumla ona nešto, zbori kol'ko zna i umije, ja isto mumlam, reko' razumjeće ponešto, stavim joj rakije i prašak na ranu, previjem je zavojem i ona sva radosna ode, a sve mi nešto  pokazuje. I da ne zaboravim, uze ona te malo i navede od one rakije, a mumla ka' da veli:,, Uh, što je dobraaaaaaa“!

- E svaka tebe čast, đe čuo i đe ne čuo.

- E, vala, svaka...

- Nije tu sve gotovo, braćo.

- Nije?

- Nije, nije. Vrćem se ja u jesen, može bit' da je bilo i ranije, s planine, kad na isto mljesto iskoči ona ista mečka ispred mene.

- Oklen znaš da je ona ista, sve su mečke nekako jednačite, ka' da ih je jedna mečka rodila?

- Sa'ćeš da čuneš, a i svi ostali.  Dakle, iskoči ti ona tako i opet se poperi pravo ispred mene. Odma' sam je prepozn'o. Sad mene lašnje, ne plašim se ko pređe, prijatelji smo. Mumla ona, mumlam i ja, a šape joj iza leđa. Kad, se tako ispričasmo, ljuđi moji, u jedan vakat, ona pomoli šape, a u nji' velika staklena tegla puna meda.

- Medaaaaa?

- E, e, meda! Uvali ona mene teglu u ruke, potapša me, prigrli i ode. Sjetila se mojeg dobrog djela i častila me meda.

- Svaka njoj čast, što bi te neko drugi častio, no  bi se pravio kad te sretne da te i ne zna.

- Istina ti je to, nema zbora. No, prijatelji moji dragi, 'ajde što je to tako pametna mečka, 'ajde što je imala u mene povjerenja, 'ajde što se tako razumjesmo i ispričasmo, 'ajde što nije zaboravila moje dobročinstvo, 'ajde što me častila meda, no, braćo i sestre, i dan-danas se pitam - odakle mečki staklena tegla?

Iz knjige ,,Besanica“