Vreo dan. Nasred dvorišta koje pripada gradskom Otpadu stoji velika gomila razne gvožđurije.
Dva sredovječna radnika od ranog jutra vade iz nje naruđžbine, odmjeravaju, golim rukama razvlače. Znoj im sve jače izbija iz čela, zgušnjva se, otkida, pada na zemlju.
Sunce u zenitu.
“Al peče”, reče onaj mršavi.
“Mozak da progori”, dodade onaj mršaviji.
“Ovo vražje gvožđe se zapalilo.”
“Da, majku mu, još i ono!”
“I ova zemlja se užarila.”
“Da, majku joj, još i ona!”
Jedna mušterija ode, druga dođe. Dva radnika obrišu čelo dlanovima boje zarđalog gvožđa.
“I ovo se pivo ugrijalo.”
“Kao pišaća!”
“Al bi bućnuo glavu u neku baru!”
“Ja bi obučen skočio.”
“Čini mi se i cipele mi plamte.”
“Da, majku im, još i one!”
“Baci šibicu!”
“Evo ti sočivo. Pazi!”
“Dimi!”
“Da, majku mu, dimi!”
“I ova zvijezda odozgo izbečila oči, nikad da ih sklopi.”
“Da, majku joj, još i ona!”
“Kad bi se ova zemlja pod nama rasklopila!”
“Da propadnemo, veliš. Ni to ti nije loše!”
“Ne. Da se obrete more!”
Onaj drugi se malo zamisli.
“Kakvo te crno more snašlo! Znaš li ti da plivaš?”
“Nije važno. Bar bi se jednom ti i ja okupali u njemu.”
“Da, majku mu, dobro si… Nikad ti se toga ja ne bi sjetio.”
Dragomir Dale Ćulafić
( Iz knjige pripovijedaka “Ključ”)