Prođu tako godine, toliko toga što vam se činilo da je mnogo važno mine, a onda, iskrsne nešto, reklo bi se - obično i davno zaboravljeno... i dobije čudni neki smisao.
Trebalo je poznavati života mog oca, znati koliko je i kako je on putovao, vidjeti njegovog konja, život toga konja - njihove terete i njihovu obuću... pa onda čuti ta očeva zapitkivanja u vezi sa sedlom.
Koliko je putovao, moj otac, i kuda?
Do Lima, po šljunak. U šumu i na planinu, po drva ili građu. Do groblja. Nekoliko sela uz Lim, da obiđe sestru. Do prve varošice. Do one malo veće i malo dalje - dok smo moj brat i ja tamo išli u školu. U rat ili u bježaniju. Možda, nekad, i u sud, da nekome svjedoči. Na mnoge sahrane po okolnim selima; ponekad, i na svadbu ili slavu.
A gotovo sve to – nabrzinu, pod teretom i u znoju.
Kako su samo izgledali oni njegovi odlasci do najbliže varošice, kad je trebalo prodati nešto od stoke. Od one naše, gotovo bi se moglo reći, divlje stoke, što ne trpi konopac, što svakoga dana preobije sve one okolne šume i čukare. Krene tako čovjek, s one tri ovce, niz one naše strane, pa negdje vuče on njih, negdje one njega, a svaka tegli na svoju stranu, pa kad počne zaplitanje kroz trnjake i plotove. A nikako, pusnice, da prođu sa iste strane nekog drveta, žalio bi se posle otac.
A sapletu konopcima, kaže, ko da se dogovaraju. Samo njegove ruke mogle su, bez žuljeva da izdrže sve to. Odmah sam htio, kaže otac, da ih prodam kasapinu - cijena nije važna - pa sam se poslije malo oladio, i milo mi je što su otišle kod čoeka-domaćina. A nijesu one krive što su divlje. ( I mi smo divlji). Dešavalo se, da nekako vežemo june, da ga otac, jedva, uz još nečiju pomoć, odvede do ceste, a kad naiđe prvi kamion, ono se otrgne i stigne kući prije oca...
Otac, vraćajući se, brišući znoj sa čela, još poizdalje pita: Je l’ došlo june? Došlo je, kažemo mi. Ubiću ga, kaže otac, nema mu spasa. Ali ono, isprepadano – ili, možda, i zbog svega onoga što je zabrljalo - samo se javi odozgo iz šume, da znamo da je tu, i ne žuri da priđe kući.
Kad nam, u ljeto, dođe neko od onih naših što žive u dalekom gradu, pitao bi otac:
Bi li se moglo, tamo u tom Novom Pazaru, dobaviti kakvo sedlo? Pošto su sedla?
Ne znam, bogami...mogu da vidim.
Raspitaj se, pogledaj kakva su, i pošto su, pa mi javi.
I na tome bi se - što se toga rođaka tiče - sve završilo.
Opet neko dođe iz grada, neko od velikih činovnika i gospode.
Je l’ znaš, možda, pošto su sedla u toj Đakovici? Oni su velike meraklije za to...kažu, da toga ima tamo puno, da su jeftina...
Prođe vremena, i otac se prisjeti: Zašto mi Nikola ne javi ništa o onome sedlu?
Onda bi se u to uplela majka, na onaj način kako su njih dvoje, najčešće, razgovarali:
Jeste, samo da ti javi, i da ti potrčiš da kupiš. A bogami za sedlo treba imati drukčije opanke, i bolju kapu...
Samo ti daj, ženo...a ja se nadam, da će sve ovo, jednoga dana, biti mnogo bolje...
A i konj bi morao da ispravi malo glavu, da ga mawe ubija bosotinja...
Eto, borimo se...
A i put bi trebalo da je ravniji, širi...
...i nadamo se, da će, jednoga dana...
Daj Bože, daj Bože...a bogami...
Naiđe opet neko, i otac pita:
U tome Kruševcu, prodaju li se sedla, i da li su skupa?
I sve se to ponovilo mnogo puta.
Miladin Ćulafić
Iz knjige ,,Preko granice“
Foto: Ilustracija
