Mnogo je stradao, u ratu, moj stric Radoš. I, sve neka neobična stradanja. Jednom me, kaže, umalo pretukla, motikom, jedna žena. Kako to? - pitamo mi.
Lako, veli on. Nama se nešto žurilo, samo gledamo najkraći put, pa naletimo na njenu njivu. A ona ti se odnekuda stvori, stade na ivicu njive, i uzmahnu motikom - umalo da mi rascopa glavu!
Neko od onih koji slušaju njegovu priču, pomene pušku.
Ma kakva puška, jesi li ti lud...kažem ti žena, njena njiva, znaš kako lijepo najedrao krompir, pa procvjetao...
A jednom me - priča drugom prilikom - umalo rastrgao jedan pas. Naiđem pored neke kuće, vidi se domaćinska kuća...kad on - grunu! Umalo - u komade.
Opet neko pomene pušku.
Vi, bogami, sve: puška, puška...kȯ da ništa nema važnije od puške...Pa pomogla je puška, kako da ne, odbranio sam se, nekako kundakom...Nijesam mogao da ga ubijem, ne daj Bože...znam ja, šta, za domaćina-čoeka, znači takav pas...
A jednoga dana - prisjeti se – umalo me umlati komandant.
E to ti je već nešto drugo, kaže neko. Dobro je, da nije opet neka žena, ili neko pašče...
Jeste pašče, baš je bio pašče... Prispim ja, u rovu... predugo vrijeme, dosadno... ona ilovača, kao u grobu, samo još neko da zagrne... i, zaspim ja, i sanjam... Kad se probudim, kažem: Je l’ znate vi, ljudi, šta sam ja sanjao?
Ne znamo, kažu, pričaj.
Sanjao sam, kažem, kosidbu. Neka livada, sve sami cvijet, sunce, pčele...treperi lišće neke divlje kuške, a u hladovini ispod nje, puši se razlomljeni hljeb, pa neko kiselo mlijeko...I, razveze ti se tu priča o kosidbi. Svako pridoda ponešto od one ljepote.
Kad ti dreknu na mene onaj komandant (ruka leti na pištolj): Jesi li ti došao ovamo da fantaziraš i da kvariš vojsku, da ubijaš borbeni moral, ili da ratuješ? I kad spavaš, kaže, imaš da budeš budan! Jasno? Jasno, brate, da ne može biti jasnije...
A kako bijaše ono, s onom trešnjom?
Jeste... i tu sam ti zamalo obršio... Kad smo bili tamo negdje blizu nekog Zvornika, primijetim ja, u blizini našeg logora, trešnju. Drvo veliko...a rodila, zrela, pa još kad vjetar razgrne onu ljepotu...I odem ja, u gluvo doba noći, prikradem se, sve polako, da ne šušnem, popnem se, počnem da berem i trpam u usta, kad...tamo na drugoj račvi, šušne nešto, ugledam ruku - grabi trešnje...
Poslije vidim, po uniformi, po kapi, da je to protivnički vojnik, sledim se...
Nijesi pucao?
Kako da pucam, jesi li ti normalan... da slomi čovjek vrat s one visine!...
Primijeti i on mene, pogledamo se, bez riječi... najedemo se trešanja, pa svako na svoju stranu...
Zaista je veliko čudo, kako je moj dobri stric, živ dočekao kraj rata.
Miladin Ćulafić
Iz knjige ,,Preko granice“
Preuzeto iz 36. broja časopisa "Nova Sloboda"
