Bljesak plave kose i poznati profil lica, uzbudili su ga. Dragana, djevojka i žena koju je volio, opet je bila tu, u njegovoj blizini. U lokalu u koji su nekad izlazili. U Beranama. I, opet je, kao nekad, trebalo da se vide.

-I dalje je plavka, bila je prva misao gledajući je dok sjeda u ložu, za čijim je stolom ostavio ružu. Posmatrao ju je kako se okreće oko sebe tražeći ga među malobrojnim gostima lokala.- Nije me vidjela, ili prepoznala. Zar sam se toliko promijenio, pomislio je, potom je prišao naslonjaču lože u kojoj je sjedjela. Da li zato što je htjela da ga traži po prostoriji u kojoj se nalazio, ili je osjetila prisustvo iza leđa, naglo se okrenula. Glave su im bile udaljene nekoliko centimetara, a pogledi se sretoše.

Gledao je u lijepe, plave oči, koje, kao da su, po malo, ukrivale duge, crne, trepavice. U dubini njihovog plavetnila, on je tražio prethodnih deset godina života. Tim prvim pogledom, kao da je tražio i vidio mnogo dalje od nje i njenih očiju. Skoro čitav svoj život, sve od davne beogradske noći u kojoj mu je saopštila da se udaje za drugog. U tom sudaru pogleda, u djeliću sekunde, oprostio joj je što ga je, tada, iznevjerila, prevarila i prodala udajući se za momka kojeg nije poznavao, a ona samo nešto ranije upoznala.

Na udaljenosti od nekoliko centimetrima jedno od drugog, ko zna koliko dugo, nijesu izgovarali ni riječ. Kao da nijesu znali šta da kažu. Samo šutnja i pogledi u tim trenucima kao da su govorili više od svih riječi koje bi znali da kažu jedno drugom. Ona je pogledom šarala sa njegovih očiju do kose, kojoj su prvi pramenovi počeli da se bijele, a potom ga zagledivala u lice i usne da bi,onda, spustila pogled na majicu koja mu je prekrivala dio vrata. Ko zna koliko bi tako, bez riječi i pozdrava, stajali jedno naspram drugog da Aleksandar nije zasmetao konobaru da se kreće između šanka i lože, upravo mjestom gdje je stajao.

Ne znajući šta da kaže u trenutku koji je čekao deceniju, on je, pružajući joj ruku izustio: „zdravo“.

I ona se ponašala isto tako, zbunjeno. Suvoparno je izgovoril „zdravo“, mehanički mu pružajući ruku, koja se našla u njegovoj.  Ne ispuštajući je, nježno je je povukao prema sebi I tako je primoravši da ustane i osmotri je.

Bila je obučena u crne helanke i isto takvu duksericu, sa crnim čizmicama na nogama. Helanke su joj izražavale ljepotu dugih nogu, ili ih je on, tako lijepe, čak i preko helanki, samo zamišljao, naslućivao ili već vidio u glavi. Dukserica joj je izdužila tijelo, koje je i dalje, bio je uvjeren već nakon prvog pogleda, bilo „kao vajano“. Sve to je vidio, ili, možda, samo zamislio u nekoliko trenutaka ponovnog ljubavnog zanosa, dok su stajali jedno naspram drugog.

-Hoćemo li da sjednemo, najzad je progovorio Aleksandar.

-Izvoli. Sedi!, pokazala mu je na prazna mjesta u loži.

Nijesu se poljubili. Čak ni u obraze, kao prijatelji, što su i bili, a o čemu je on maštao dok je očekivao njen dolazak. Svi zamišljeni scenariji prvog im viđenja, koje je razrađivao iščekujući Draganin dolazak, pali su u vodu. Čak se i obukla na drugi način, od onog kako ju je zamišljao. Obučena lijepo a jednostavno, činilo mu se, mogla je, a i htjela, zavesti bilo koga, a posebno njega, koji je susret iščekivao godinama. Kao da je željela da ga već na prvi pogled, ponovo zanese. Da ga natjera da se opet zaljubi u nju i ne sluteći da ta ljubav nikad nije ni prestajala. Već tog trenutka je bio siguran u to.

Plave oči i ista boja kose, drago mu lice na kojem još nije bilo bora, vraćali su ga u period života od petnaestak godina ranije, dok su se, u istom lokalu i gradu, ali u drugom i drugačijem vremenu, viđali i voljeli. U vremenu kada se živjelo za ljubav a ne pakost i kada se voljelo, a ne mrzjelo.

Sjedeći naspram nje i posmatrajući je, u tišini koju im je narušavala samo neka stara pjesma, čijeg naslova se u tim trenucima nije mogao sjetiti, opet ih je vidio dok su bili skoro djeca. Na momenat, učinilo mu se da je čuo i glasove drugova, umjesto šapata nepoznatih gostiju, koji su se nalazili u lokalu. Kao u bunilu, Aleksandar ih je vidio u Ivangradu, u vremenu kad su se spremali da idu u Beograd, na studije. U tom specifičnom ludilu, koje mu je izazivalo povećanje adrenalina, opet su, za njega, bili u gradu i vremenu kojim su se ponosili. Bili su u Ivangradu, umjesto u Beranama. Ponovo su bili u mjestu u kojem nije bilo dilera droge, kleptomana, političkih i nacionalnih ekstremista, huligana, prevaranata. Nije bilo ni špijuna, ili ih je bilo mnogo manje, a bili su tada neprimjetni i odbačeni, za razliku od dana u kojem se opet sreo sa Draganom, a kada su takvi bili „ugledni“ i „cijenjeni“ ...

Nije u Ivangradu bilo kriminalaca, po kojima se Berane te, predreferendumske godine, prepoznavalo. Njenim dolaskom, kroz Aleksandra je prostrujao Ivangrad u kojem su se čitale knjige smatrane za opasne, koje su se krile ispod jakni i davale drugima na čitanje. Ivangrad u kojem su se drugarstva i prijateljstva zasnivala bez predrasuda i koristi. Taj osjećaj mu je vratila Draganina blizina i za taj osjećaj je valjalo živjeti. To je bilo bogatstvo koje je osjetio i koje nije mogao da prokocka i izgubi. Vječno će biti njegovo, znao je.

-Kad si stigla?, upitao ju je, dok je ona, kao da je i ona bila u bunilu u kojem se on nalazio, lijevom rukom, blago prolazila preko njegovog lica. Kao slijep čovjek, kada opipava nepoznatu osobu, ili stvar.

-Juče. Odnosno, sinoć, odgovorila je vraćajući k sebi ruku od njega.

-Sinoć?

-Da. Sinoć.

-Zašto me nijesi odmah zvala?

-Želela sam da te iznenadim, ali i da proverim sećaš li se mesta koja i dalje volim. Razočarao si me. Ne pamtiš...

-Lipa!, prekinuo ju je Aleksandar. -Lipa je mjesto gdje si me čekala. Je li tako?

-Tačno. Ali, zašto, onda, nisi došao?

-Došao sam, Dragana, prvi put joj je izgovorio ime.

- U snijegu sam vidio trag ženskih čizmica i dvije do pola ispušene cigarete.

Znao sam da su tvoje i da si ih ispalila dok si me čekala, a ja lutao mjestima, za koja sam smatrao da su izbor našeg viđenja.

-Koja druga mesta? Pod lipom su počinjali naši izlasci. Gde si mogao da očekuješ da ćemo se naći, osim kod nje? Ali, čoveče, hoću odmah da ti kažem, ti se, fizički, uopšte, ne menjaš. Isti si kao pre deset godina, kad smo se videli u Beogradu. Hej, Aleksandre, prošlo je deset godina naših života, a mi se nismo videli! Je li moguće da opet sedimo zajedno i to sami?

-Reci mi, opet ju je prekinuo, kako si mogla da dođeš sinoć, a da mi se ne javiš? Šta si radila?

-Videla se sa mojima i obišla komšije. Na žalost, neki od naših starih, dobrih komšija su umrli. Neki od mlađih su se odselili, a mnoge od njih nisam ni upamtila. Bili su deca, kad sam otišla... Kad smo otišli za Beograd. Od komšija, ostalo je malo onih koje sam poznavala i sa kojima sam rasla. Umesto njih, sada su tu neki novi ljudi, koje ne poznajem. Od snega neočišćenim gradom sam šetala. Interesantno, nikog ne poznajem. Ovo mesto deluje tako, kao da je u njemu život stao i kao da se pretvorilo u grad penzionera. I ovde sam bila. Sedela sam sama. Prisećala sam se vremena, ljudi i događaja, perioda života kada sam ovaj grad doživljavala svojim. Danas, ovo nije moj grad. Znam to.

-Kako ti je porodica?, prekinuo ju je Aleksandar.

-Dobro su. Dimitrije je poveo decu na Kopaonik. Nadam se da im je lepo.

-Kolika su ti djeca?

-Aleksandar je napunio četrnaest godina. Odličan je učenik i trenira košarku. Dušan je u petom razredu, ima dvanaest godina i on se bavi sportom.

-A, suprug?

-Dobro je. Mnogo radi, ali je naučio da živi tako.

-Kako si ti, Dragana?

-Šta misliš?

-Ako je suditi po izgledu, ne treba da mijenjaš dosadašnji način života.

Nije mu odmah odgovorila. Sa stola je podigla ružu i zagledala se u njene crvene latice, na kojima je još bilo kapljica vode nastalih topljenjem snijega.

-Vidiš, Aleksandre, ja mislim da ne izgledam toliko dobro koliko ti kažeš, saopštila je glasom koji je vapio da joj ponovi udijeljeni kompliment.

-Meni izgledaš ljepše nego prije deset godina, kad smo se vidjeli. Nema razloga da te lažem. Čak sam ubijeđen da si i ti toga svjesna. Kada bi i htio, ne bih mogao da te lažem. To znaš.

-Ti ne umeš da lažeš, prekinula ga je. - Ne poznajem te takvog. Zato sam i došla ovde. Da budemo što duže zajedno i pobegnem iz sveta laži u kom živim. Iz tog razloga mi je i drago tvoje mišljenje o mom izgledu. Naravno, ukoliko mi nisi laskao? Volela bih da mi pokloniš što više vremena dok sam ovde, kazala je, spuštajući ružu na sto i sama pripaljujući cigaretu.

Otpila je i gutljaj mlake bijele kafe, a onda se ponovo zagledala u svog prijatelja.

-Kako si ti?, upitala ga je. - Kako su tvoji?

-Hm, moji? - Moji više nijesu sa mnom. Otišli su od mene, ili sam ih otjerao od sebe. Žena i djeca su u Francuskoj. Kažu da su dobro. Već su se navikli na život bez oca. Sin, Lazar, ne komunicira sa mnom. Ćerkica, Andrea, javlja mi se na telefon i piše pisma. Supruga, Tamara, iako već skoro dvije godine ne živimo zajedno, redovno se javlja, a povremeno mi i pomaže. Ona je nešto najbolje što sam imao u životu. Jedini oslonac, koji sam, glupošću, odgurnuo i izgubio. Šta misliš, kako onda mogu biti i kako su moji? Posebno što ovdje više nema nikog od ljudi koje sam volio i koji su me voljeli? Ovdje više nema nikog od ljudi koje sam poznavao, volio i s kojima sam se družio. No, možda je i bolje tako. Bolje je za one koje sam volio i koje i dalje volim. Pobjegli su iz ove poseljačene, uništene, satanizovane i iskasapljene provincije. Iz mjesta u kojem se osjeća zadah ustajalosti i čemera. Na žalost, otišli su oni koji su ovom gradu mogli da poklone svoje ideje, znanje, ljepotu, kulturu i život. I bili su spremni na to. Njihov odlazak nadomjestili su drukčiji tipovi, koji su sa sobom donijeli smrad zabiti u kojim su rasli, svoje komplekse, zlobu i sujete. Ako je tako, a jeste, šta misliš, Dragana, kako se osjećam ovdje, gdje trenutna životna filozofija glasi „sve je dobro dok ima da se ije i pije“.

Ipak, da ti sad i sam odgovorim kako sam. Odlično, kazao joj je gledajući je u plave oči, dok su se od suza mutile.

- Stekao sam znanje o ljudima, nastavio je.- To se ne može naučiti u knjigama i objasniti naučnim teorijama. Iz knjiga sam znao da su ljudi zli, samo zato što nemaju sreće i što ih uslovi života čine takvim. Vjeruj mi, to nije tačno, jer ovdje zli ljudi čine loše uslove za život, a ne obratno. U Beranama sam saznao da su mnogi, po svojoj prirodi, predodređeni da budu nepošteni. Podmukli I hulje, spremni da lažu, kradu, podmeću, špijaju i sve to, da bude još i gore, čak i bez bilo kakvih razloga, pa i bez sopstvene koristi. Samo iz pakosti. To je danas ovaj grad i život u njemu. Ipak, zato se i osjećam odlično. Jer, meni više niko ne može načiniti zlo, podmetnuti mi ili špijati me. Nema više kod koga, jer su svi moji već otišli odavde, a samo najbliži i prijatelji mogu činiti zla ljudima.

-Ni Beograd nije bolji, upala je Dragana. -I tamo se sve promenilo. Ko je vredeo pobegao je iz njega, a umesto njih doselile su hulje i nesposobnjakovići. Aleksandre, često sam se sećala naših razgovora. Onog od pre šesnaest godina, kada smo raskinuli vezu, ali i od pre deset, kad smo se poslednji put videli. Sećam se da si mi još 1989. godine kazao da će Beograd uništiti tipovi o kojima ti sada govorim, među koje si ubrajao i mog supruga. I mogu ti reći da si bio u pravu. Razorili su ga više od NATO bombardovanja. Pre deset godina si rekao da, ipak, nisam pogrešila što sam se udala za Dimitrija, jer je zlo vreme nastupilo, a da on u zlom vremenu zna da pliva. Mislim da si oba puta bio u pravu i da sam ja grešila.

Beograd, više, ne osećam kao svoj. Ni vreme više nije kakvo je bilo onda, dok je imao čari, svesna sam toga, ali su ga promenili samo ljudi. Da smo bili zajedno, imala bih ljubav, makar samo tvoju, ako je to samo. Tamo je nemam. Imam novac za pristojan život, decu koju sve drugo više privlači od mene, supruga koji umnožava kapital i učvršćuje političke veze, posećuje ljubavnice, a sa mnom razgovara samo za vreme retkih i kratkotrajnih zajedničkih ručkova. Nemam nikoga, ko bi mi poklonio pažnju i razumeo me. Slušajući te dok si govorio o Tamari, osetila sam s koliko ljubavi pričaš o njoj. Dimitrije, ubeđena sam, o meni i ne govori. Na Kopaoniku se, verovatno, udvara nekoj devojčici od 19-20 godina. Ustvari, da se ispravim, ne udvara se, već joj novcem kupuje telo za noć, pet ili deset dana, kao što je kupio i mene za čitav život, zastala je sa govorom, izgasivši već dogorjelu cigaretu i poručujući dvije kafe.

On se sjetio noći provedene u jednom lokalu „Silikonske doline“, kada je i upoznao njenog supruga. I njegovih riječi da djevojčice, koje su se tada nalazile u istom lokalu, može imati za dvadeset maraka. Dragani nije htio da govori o tome.

-Promijenila si se. Nekad si me nazivala idealistom, a sada si ti idealista veći od mene. Nekad si bila racionalna, a sada, čini se, tobom vladaju emocije - obnovio je Aleksandar njihov razgovor.

-Izgubila sam čoveče. Shvataš li, izgubila sam. Prazna sam i tek danas, nakon ko zna koliko vremena, ponovo osećam sreću. Jedva sam čekala da te vidim i nadala se da ćeš biti upravo takav, kakav jesi. Da samo znaš koliko sam se puta setila kako si me nekad, dok smo zajedno živeli na Voždovcu, budio u pet sati ujutru kako bi videli, kako si govorio, buđenje Beograda. Sećaš se, išli smo peške do Karađorđevog parka, pre nego što je gradski saobraćaj i počinjao da uredno funkcioniše. U šetnjama si vikao, trčao, smejao se i radio sve kako bi me probudio i nasmejao, da bi mi, kako si isticao, dan počeo sa smehom. Sve, sve si radio za ljubav. Davao si čitavog sebe, kako bi mi bilo lepo. Sećaš li se, od Karađorđevog parka, opet peške, išli bi do Slavije, a potom Terazijama do Hotela „Moskva“, gde smo ispijali prve kafe. Bez reči smo gledali još pospane ljude na ulici, kako su s mukom išli na posao. I sitne lopove smo viđali, dok su krali štampu sa još neotvorenih kioska. Golubove, koji su sa Terazijske česme uzletali u nebo i gubili nam se iz vida iznad krova „Kasine“. Tako lepa jutra više mi ne sviću i ne smejem se. Kad hoću da mi lepo počne dan, sećam ih se, a dočekala sam ih s tobom. Najlepši doček Nove godine za mene je bio 1989. godine. Sećaš li se gde smo je dočekali?, upitala ga je.

-Novu godinu?

- Da, 1989.

-Sjećam! U vozu, u pokretu...

-Bili smo sami u kupeu, nastavila je Dragana.- Polugoli, između Beograda i Zagreba. Tačno u ponoć, dok smo se opraštali od stare i dočekivali Novu godinu, bili smo u okolini Vinkovaca, sećaš se? To si samo ti mogao da smisliš. Bez velikog novca i još većih priprema, jednostavnim ulaskom u poluprazni voz, u kojem je bilo najbrojnije osoblje, bez skupih haljina, skoro gola, provela sam nezaboravnu i najlepšu novogodišnju noć. Doživela sam doček Nove godine, u kojem su mi, umesto muzike, u najdužoj noći svirali i ulepšali doživljaj, klaputanje železnih točkova voza i pisak lokomotive, koji su mi, kao neki od najvećih hitova, ostali za sva vremena. E, Aleksandre, to je ono što sam kao lepo doživela i što me danas čini srećnom. Ti događaji su vezani za tebe i sumnjam da ih danas neko može bar smisliti i pokušati da ih ostvari, a kamoli da ih doživi.

-Dragana, za to smo mi krivi. Ti i ja. Mi smo krivi što živimo od prošlosti. Krivo je i vrijeme i sreća. Krivi su i ljudi, jer je težnja za samo sopstvenom srećom unesrećila sve, pa i nas dvoje. Tražeći svoju sreću i ja sam izgubio. Tumarajući kroz život, unesrećivao sam druge i nanosio im bol. Samo su ovakvi, pokvareni i izopačeni ljudi, među koje ubrajam i sebe, krivi. Ovo opako vrijeme kreirali su samo ljudi. Dragana, za tvoj životni promašaj, ako je tvoja udaja i bila promašaj, kriv sam samo ja.

-Ti?

-Samo ja. Ja sam glavni, a možda i jedini, krivac jer te nijesam zaštitio, prije svega, od sopstvene ljubavi, a potom i od drugih ljudi.

-Ti si krivac, što se ja osećam loše?!

-Niko drugi. Nije kriv ni tvoj suprug, ni bilo ko drugi. Kriv sam I što ne voliš Berane. Kriv sam i što nijesi dolazila od 1992. godine. Ma, za sve sam ja krivac.

-Ne, Aleksandre. Za emotivnu prazninu, sama sam kriva. Ja nisam volela, niti volim, Berane, već Ivangrad, a to nije isto. Kako možeš da misliš, da bih danas mogla da volim mesto u kojem su pre više od dvadeset i pet godina radili semafori, a danas deca, ovde, ne znaju šta je to? Kako da volim grad koji nema muzičku grupu, a kada smo mi bili deca postojale su dve. Da li se može voleti palanka koja nema gradskog hora ili trubačkog orkestra, a pre pedest godina je to Ivangrad imao. Kako da se voli ovo, danas zapušteno, selo, koje sam od sinoć upoznala, kada je Ivangrad bio lep, urbanistički uređen grad, u kojem se znalo gde se i šta može graditi, a ne sijati objekte kao plastove. Ako si za šta kriv, onda je to samo zato što si mi, kao i Ivangrad, ostavio jedine lepe uspomene, bez kojih ne bih znala kako život može da podari divne trenutke. Da tebe i tog grada, koji sam volela, nije bilo, ni uspomena, koje traju samo nekoliko trenutaka, ne bih imala. Zapamti, ženu u dobrovoljno izgnanstvo i prazninu može da otera samo onaj koga ona voli. Zato sam ti zahvalna. Jer, znam da sam i ja volela i bila voljena. A to, ipak, nije ništa. I ti, Aleksandre, budi zadovoljan životom. Veruj mi, vole te dve žene. Tamara, koja živi u Francuskoj i ja, koja trinaest godina, samo zbog tebe i Ivangrada, nisam dolazila ovde. Zato tvoj život i nije prazan, već je pun. Zbog toga se i lako nosiš sa njim. Dve žene su te volele i vole! Hej, znaš li kolika je to danas sreća? Upitaš li se, koliko se njih danas može pohvaliti time da ga voli samo supruga, ili devojka, a o bivšim devojkama i da ne govorimo? Malo, da ne kažem skoro niko, jer, više nema ljubavi. Bar ne onih pravih. Sve je interes i sve se kupuje. Na žalost, i ljubav. Eto, zašto sam u duši prazna i zašto je za mene mitsko mesto obična lipa u centru grada. Reci mi, kome danas ona znači nešto? Ili, ko i koliko njih zna za „Baćkovu trafiku“? Kome nešto znači park pored Lima, ili bilo koji drugi park u gradu. Da li je iko, uopšte, vezan za ovaj grad? Ne, sigurna sam da nije!, sama je odgovorila na pitanja koja je postavila.

–Zato, nastavila je- nema ni sećanja. Sve je prazno i sve se radi samo za danas. Sutra se niko neće sećati današnjice. Iz tih razloga, ovde I sada, žive samo pakost, laž, zloba i mržnje i ničeg drugog nema.

Kao da se ispraznila, opet je zastala sa pričom. Ćutao je i on.

Ona je gledala u cvijet, Aleksandar u nju. Razmišljao je o njenim riječima, a ona ko zna o čemu.

-Hoćemo li?, upitala ga je.

-Gdje ćemo?

-Gde god hoćeš. Izaberi, meni je sada lepo.

-Uvijek si ti birala, pa to radi i sad, odgovorio joj je podsjećajući je na period zabavljanja, dok je premotavao slike njihovog posljednjeg viđenja, deset godina ranije, kada su bili u Skadarliji. Nekad. Dok su oboje imali porodice. Nekad. Dok je živio od nade i za nju. Nekad. U prošlosti, u daljini, samo pri kraju sjećanja, u mozgu, ostalo mu je to – nekad.

Saša Radunović

Izvod iz knjige “Beranska trilogija”

Foto: Arhiva Espona/ Adem Ado Softić