Jedan dan radničkog života. U Ivangradu. Godišnje doba, bilo koje. Neka bude, proleće.

Ime? Nemoj! Ovakvih ima dosta. Fabrika? Ne, sve su iste.

Radnik, iliti junak reportaže ustaje rano. Prvo se budi. Takav je običaj kod nas. A, kad se radnik budi, dan se brže odmotava.

-Pogledaj taj sat! Zakasniću! Daj! Šta je sa tim radiom? Pusti, bre, vijesti da čujem.

-Ne brini, čućeš vijesti čim stigneš u fabriku. Što, sigurno ćeš odmah početi da radiš...

Znoj

Radnik se umiva. Hladna je voda. Navika. Pošteni odnos prema jutru.

Izlazi na cestu. Nailazi autobus. Radnički.

-Igra „Zvezda“ strašno!

-Lako mi je za to. Oni su puni para, a ja se preznajam zbog njih. Od onih penala hoću da poludim.

-Svuda ti je isto. Preznajao si se i u fabrici, pa ni onih „zagarantovanih para“ nema.

Smjena. Prva. Doručak. Cigareta. Zadah hemikalija. I, pogledi prema „gore“. Osluškivanje. Iščekivanje. Hoće li kakav glas stići o platama? I, nekad, sve to presječe- „zbor radnih ljudi“. Prosipanje obećanja.

-Šta vele, hoće li je davati danas?

-Ne, izgleda.

-E, ja više ne bih mogao ni da zaplačem. Toliko me je jada bilo, a ovdje sam, u ovoj fabrici, otkad postoji.

S(t)an)

Smjene se smjenjuju. Prva ide, druga dolazi. Nepisanih pravila mnogo. A, važnija od pisanih.

Radnik dolazi s posla. Ne mora da priča. Pogled mu je čitljiv- nema plate. Gazdarica se mršti. Očekivala kiriju. Kćerka režira lupanje vrata. Žena počinje da prezire u nastavcima.

Ručak. Salata vještačka. Popodne miriše na dosadu.

-Pita li koga za stan, jadan?

-Nema posla još.

-Idi do one zgrade. Pogledaj, gradi li se...

-Gledam svakog dana, da je što bolje.

Noć se bliži. Radnik ide u šetnju. Lim. Obale. Pogled u zgradu što se godinama gradi. Tu je njegov stan. Biće!

Radnik se vraća. Čudi se kako na korzou ima veselih ljudi. U krevat ide rano. San dolazi kasno. U međuvremenu, prelistavanje želja. Neostvarene dušu vade. Do pred zoru. A život?

Voljan je da šamara.

Blagoje Korać

Objavljeno 1991. godine

Tekst preuzet iz 37. broja časopisa „Nova Sloboda“