Ugnalo nevrijeme tri generacije u seosku birtiju. Jedni su tu da gase žeđ. Njih nije briga šta je bilo, a još manje šta će biti. Žive da piju. Napredak im je. Množe se. Drugi ,,male“ od nostalgije za svojim vremenom. Uvukli glave u ramena, oslabio im je pisak pa ćućore. Nadaju se goremu. Treći ugovaraju poslove za kafanskim stolom.

Vrednija je čašica rakije u kafani od svih pečata koji se stavljaju na ugovore. Mi svaki posao počinjemo i završavamo rakijom. Tako to evo neko doba biva.

Za stolom sjede dva oca i dva sina. Obavezno piju po tri ture, da se svi izređaju. Bio bi kutikijamet da neko ostane dužan u kafani i, ne daj Bože, da se tuđa rakija popije.

Birtija puna i prepuna u svako doba. Ni enti dio gostiju ne prima lični dohodak, ali po cehovima ne bi mogao dokučiti koji su sa biroa, koji iz stečajnog, koji iz privatnog ili društvenog preduzeća. Zna se, najveće cehove plaćaju nezaposleni.

Konobarica ušušurna, avizna, ispekla zanat do finesa. Školovala se u najboljim školama. Išla je jurde tamo gdje ezeovci. Oko svakog stola oblijeće kao leptirica. Svakom gostu da malo osmijeha. Nekome pruži malo kesa. Drugog pogleda u ramena, a često onima koje je oferčila da su dobri ,,ratari“ zaviri i u zatilicu. Nekoga još očeše butom, nekome natakne lakat na rame kada mu zbraja račun.

Donijela je i novu modu: otvorila šlic na prednju stranu suknje. Blječve njire tamo, i to najviše oni koji su na domu dužni! Sve je mrtvo zadovoljno. Idealna je atmosfera. Izgubljen je osjećaj o vremenu. Dan i noć se ne kidaju. U sitne sate za mnoge dolaze kuriri. Kome lično dođe žena da ga vodi, moj mili ne bio u toj koži!

Uđe Milorad Stojković, penzioner, pravi narodni učitelj. Nestade žamor. Svi upriješe pogled u njega. Iza svakog stola, onaj što misli da je ,,glavni“ za tim stolom, podiše ruku, zove ga. Svi bi htjeli da ih svojim prisustvom počastvuje. On svu birtiju smjesti u svoj durbin i pomažuči se mačugom uputi se uglu gdje je zauzeo busiju Mirko Radev, mlađi mu kolega. Kod njega je sin mu Dejan. Dejan se pokri stidom. Potonuo u crnu zemlju. Mirko ga pravda:

- Vala, ovo mu je vatreno krštenje, prvi put je ušao u kafanu da ja znam. Naćerao sam ga da uzme ,,sok od ječma“. Hoću da ga na vrijeme okalim. Pravo se znanje dobije kad se škola osoli kafanom i ulicom. Da znaš, milo mi je što si nas iznenadio. Ovo će mi dijete imati moj igbal. Nikada se nijesam mogao sakriti kad sam se krio – pod zarok je banuo onaj te ne treba.

Ovako je i mene đed uhvatio kad sam prvi put prinio bocu ustima, ama ja je natičem na kljun, a on batarac ispred mene. Moj đedo, vrli jaran, napravio se da me ne vidi. I, evo, moj Dejan isto doživljava ispred tebe. Daj Bože s igbalom i alalom...

Za susjednim stolom malo obogaćeni maliganima glasno komentarišu:

-Vala je gospodin po rođenju, viđenju i ponašanju – zapeo jedan kao da ga leleče.

- Očito se sprema da nešto iskamči iz Milorada. Preko šezdeset godina pije i niko ga nije vidio pljanoga, a da ti rečem, niko sa njim nije mogao na ,,dugu stazu“ da izdrži. Bože, Bože, gospodski li ju je srkao, od meraka da ga gledaš. Pedeset godina svaki dan ide plješke za Andrijevicu da kupi ,,Politiku“! Svi smo mi ovođe njegovi đaci, a sad koliko smo od njega primili, ostavimo to za prekosjutra.

U svakom od nas ima dio njega, njemu svi vozači staju, nude da ga povezu bilo đe. Staju i oni koji ga sretaju, htjeli bi da se okrenu i povezu ga. On svima zahvaljuje i svoju teše, onako lijepo čepuka, kao da se plaši da ni džadu povrijedi. Prikusurio je devetu deceniju, a ko bi mu rekao više od šezdeset!

Milorad se na ovu priču mršti, vjerovatno ne prihvata da se nikad opio i sijeda pored Dejana. Tapše ga po ramenu.

- Ponavedi se, što si toliko ižđikao, da te đedo njušne, onako kako bi te poljubio Marko Krivi. Svega mi na svijetu danas sam presrećan i hoću cijeloj kafani da platim piće kad sam, evo, s obrazom doživio u ova zla vremena da pijem s  petom generacijom. Pio sam sa Mirko Todorovim, tvojim šukunđedom, koji je ostavio pola noge na Novšiće.

To je taj Mirko Krivi. Pio sam sa Radosavom Mirkovim, pa sa Radem Radosavovim, pa sa Mirkom Radevim i evo s tobom, dabogda i ti ostario i daj da te još jednom njušnem. Samo se ti kali...

Iz knjige ,,Ćutanje na sav glas“