Neki lovac provodio noć kraj Ridskog jezera. Prisloni se uz jelu, da predahne. S onog tamo kraja doziva vila, a druga joj se odazove sa jele više njega. Ona zove na konak, ova odgovara. Ne mogu ti doći, imam noćas gosta ( taj i taj, iz toga i toga sela), no ajde ti ovamo.
Ona doleti i jezero se zaljulja od njenih krila, dok je uzmahivala njima, pristajući uz onu jelu. Predu. Vretena lovca dirkaju po glavi: drr-drr...U svitanje, divlji čobanin pusti srne i koze divlje. Jedna, hramajući, izdvoji se. Kič-kič, ne tamo - ubiće te ( izgovori njegovo ime)... I on je ubije.
Zemlja i korijen
Kažu, da je on neki veliki naučnik. Ali za mene...poslije onog slučaja...Zamisli, tražio mi on jedan orah da posadi. Ja mu dam, lijepo mu iskopam...Ode on. Pođem i ja, nekim poslom, za njim, kad: on zastao kod česme, pa pere korijen. Tako mi Boga!
Ne mogu da prežalim što sam to vidio! I, kažem ti, poslije toga...može on da bude doktor svih nauka, može da bude stalno na televizoru...ali, kod mene...Ne bih volio, poslije toga, da nešto moje, negdje, zavisi od njegove pameti.
Starost i nemoć
Iz sela, od Lima, izašla Nada - uvrh planine. Šireći malo ruke, ljuljka se putačom preko molikove šume. Sedamdeset pet godina, oboljela, a bogami je i pozamašna. Dala je svoju kravu rođacima, da je ljetos pričuvaju tu sa svojim kravama; sad treba, prije no što se oteli, da je povede u selo.
