Izdig! Željno očekivani.

Naprijed idu goveda, a za njima otac goni vranca poklopljena velikim tovarom ispod koga se vide samo čvornovate štapaste noge i crni dugački rep. Majka se muči s malim Baljonjom. Sestra joj pomaže, ali uzalud: tele zaprlo, zadahtalo se, onemoćalo: s isplaženog jezika otegla mu se bijela pjena. Šibaju ga tankim bukovim prutom, pa mu od toga sva leđa premrežena prugama nakostriješene dlake.

Meni žao Baljonje. Ali, šta mogu. I sam jedva koračam. Tri sata već putujemo, a do katuna ima bar još dva. Noge mi drhte, a ovce guraju pozadi, stalno me gaze oštrim papcima, zapliću. Koliko su me već puta spotakle! I oborile, čim bi mi koja stala na rosom raskvašen, opušten opanak.

I neispavan sam. Ustali smo još prije rasvita, jer je posteljinu trebalo spremiti za tovar. A sinoć smo do kasno trpali stvari u velike kostretne vreće, kako bi jutros bilo sve spremno. Pa i kad sam legao, od velike radosti zadugo nijesam mogao zaspati. Razumije se - zbog ovog izdiga. Jer dosadilo mi je više u selu. Povazdan sam čuvao. Doduše sa sestrom. Ali je ona pazila ovce i plela povazdan, a ja sam mučio muku sa govedima. Ljeti je to đavolski teško. Ponestane im paše, pripeče žega, pa postanu nemirna. Čim začuju kakvo zujanje, makar bila to i pčela koja ih nikada ne bocne, učini im se – obad je. Pa se uzmuvaju i uznemire, dignu repove i dadnu se u ludi trk. I nikad ne pođu zajedno. Raštrkaju se, svako na svoju stranu, kud koje oči povedu. A kad se u šumi rashlade i jureći po žbunju očiste od muva, odmah - u potru. Tako po čitav dan. Ni noću nijesam imao mira: prije nego bih i dotjerao stoku, komšije bi već došle k mojima i žalile se da sam slabo čuvao, da sam im pričinio štetu. Najčešće bi i preuveličali, pa bi se otac ljutio i grdio me...

A sad je, eto, kraj tome. Došao je izdig. Spas!Samo da nije ovog umora...

Majka zovnu oca da zaustavi konja.

- Ni stope! – reče mu kad pristigosmo - Penji ga gore, na konja.

- Gdje? Vidiš da je sve puno, od uva do repa!

- Napravi nekako, zaboga. Nećemo ga valjda ostaviti na putu!

Mislim: o meni govore.

Jer svakog izdiga, čim bih se zamorio ovako, otac me je peo na konja, između vreća, ,,u trešelj“ - kako je on govorio. Pomislih da će to učiniti i sada. Zato i priđoh.

I on se zbilja prope na prste, popusti konope i porazmače prepune vreće, Dohvati ponjavu i poravna rupu iznad samara. A onda se saže i podiže – Baljonju! Položi ga u udubljenje između vreća, prekri krajičkom presavijene ponjave, pa odozgo prebaci konop i priteže ga. Zatim pusti konja preda se i, pošto zagleda ne kriva li mu tovar, reče:

- Sad požurite...dok nije pripeklo.

Pođoše.

,,Zar tako? Žalije im teleta no mene! - pomislih ljutito i ostadoh na mjestu.

Goveda odmakla daleko naprijed, a konj sagao glavu i stenjući  grabi uz brdo. Otac, majka i sestra takođe nadali korak, a za njima, zbijene u gustu gomilu, ovce potrčkuju veselo. Iz antrešelja viri teleća glava. Baljonja jaše! Izvio ponosno vrat, poraširio uši, a ona bijela šara koja mu svrh tjemena slazi niz čelo do među same nozdrve, klati se odmjereno desno-lijevo, prema konjskome hodu.

,,Ni da pitaju mogu li!“ - bunim se u sebi, i ne znam da li da pođem za njima ili tu da ostanem zainat, pa nek se prepadnu, neka me traže.

Uto se sestra osvrnu i ugleda me gdje stojim.

- Zašto ne ideš? - upita i sama zastade.

Okrenuše se i otac i majka.

Meni nešto zaigra u grlu. Zaplakah, sjedoh.

Majka se vrati. Diže me na ruke, poljubi, upita blago:

- Šta ti je, srećo? Da nijesi i to zapro? Hajdemo, požuri, vidiš da su nas svi mimoišli. Zar da u katun stignemo posljednji?

- Ne mogu, - rekoh kroz jecaj, - ni koraka ne mogu! - i, kada me spusti na zemlju, ne dočekah se na noge nego se, tobože, sruših.

Majka me ponovo podiže i ponese uz brdo. Kad se ona zamori, sestra me prihvati. Tako su se smjenjivale jedna za drugom, redom. Otac se najprije ljutio, prijetio i rugao mi se, a pod Štavnom me je i on uzeo i iznio me na brdo. A onda je zaustavio konja, pomakao Baljonju ustranu i - posadio me kraj njega.

Meni krivo što je Baljonja uza me, ali, bolje i tako, - ovuda ravninom, sigurno me ne bi nosili.

Čim se dočepa široka i ravna puta, konj pođe lako i zanjiha me. Meni ugodno, baš u kolijevci. Uskoro mi se i zadrijema. Da ne bih zaspao, zagledah se u Ljuban. To je naša planina. Sada je upravo naspram nas. Zeleni pašnjaci šire se dokle oko doseže. Iz njih šiknuli sivi i oštri vrhovi Komova. Pod njima huči blještava i brza rijeka, a duž čitavog puta, odovud od Štavne pa sve do ljubanskih katuna, odliježu zvona i mjedenice.

Zaboravih na umor i malopređašnju srdžbu. Jer: tamo me čeka pravcati odmor. Planina prostrana. I svačija jednako - bez ijednog međaša. Tamo se goveda i ne čuvaju. Čak se ni torovi za njih ne prave. U čoporima napuštaju katune kad izjutra izlaze na pašu, a predveče opet sama dolaze pufteći na nos i prepunih trbuha. S ovacma je, doduše, malo drukčije. Moraću i ovdje ići za njima, ali je to neuporedivo lakše nego dolje u selu: prostrana planinska bila, nema se šta poharati, a trave dosta kud god okrenu. Samo ih držiš na oku i pomičeš se polako za njima.

Konj me trucka i njiha, uspavljuje laganim hodom.

- Da te san ne prevari! - reče otac primijetivši kako mi glava sanjivo klima.

- Drijema mi se, - rekoh - jedva se držim.

- Sad će to proći - osmjehnu se on, a ja se pobojah da će me skinuti s konja. - Napraviću ti trubu! - dodade izvlačeći kosijer ispod konopa. - Veliku, svi da te čuju, čitava planina da jekne.

Siđe sa puta i stade, zagleda u veliki trn. ,,Otkud tu truba? Šali se“ - pomislih, Ali on priđe trnu i jednim zamahom presječe ga do zemlje. Zatim ga skresa, zasiječe koso i gore i dolje, pa debelu cijev prinese ustima. I odjednom – planinom se prolomi tupi zvuk:

- Tuuuu!

- Evo ti, - reče. - probudi planinu!

Ja uzeh. ,,Truba“ teška, sirova. Deblja no moja ruka. Jedva je prinesoh ustima. Pokušah da trubim, ali mi usne upadoše u otvor.

- Ne tako, - priđe mi otac. - Prvo stegni usnice, pa onda duni.

Pokušah, ali nikako da to podesim.

Kao da jagnjad plašiš. Ali jako! - uči me on.

Tada mi bi jasno. I dunuh.

- Tu-u-u-u! - provali na drugu stranu teške cijevi.

Kad god zatrubim, planina odgovori odjekom. A Međukomlje čak i po nekoliko puta. Čini mi se: tamo se neko takmiči sa mnom, pa duvam sve češće i jače. Sve dok me ne zabolješe usne.

A čim prestadoh, na toplom suncu - drijem me osvoji. Glava mi opet poče klimati.

Otac me umota u šarenu ponjavu, pa mi čak i jastuk metnu pod glavu. I, baš kao Baljonju, da spavajući ne bih ispao, odozgo preko ponjave i mene priteže konopom.

Uskoro zaspah.

Probudio sam se tek pred kolibom. Trubu sam držao čvrsto. I čim su me skinuli s konja, zatrubio sam što sam jače mogao.

Sva su se djeca sjatila na taj zvuk. Došla su i ona iz drugih, susjednih katuna.

Zavidjeli su mi. Jer to je za nas, u ono doba, bio pravi doživljaj - veoma, veoma zabavna igračka!

                                                                                Veljko Martinović

                                                                           Foto: Milija Pajković

Preuzeto iz 34. broja časopisa "Nova Sloboda"